Grebanje ispod površine

Novinarka Marija Vukićević deo je redakcije „Eksploziva” na TV Prva, jedne od retkih na ovdašnjim televizijama koje neguju dokumentarni žanr i TV reportažu. Voma joj je drago što zanat peče upravo u ovakvoj sredini jer „Eksploziv”, kako kaže ova novinarka, čini ekipa sjajnih novinara, snimatelja i montažera koji su, pre svega, dobre kolege i ljudi.

– Ponosna sam što sam deo ovakvog tima i što radim sa ljudima koji su uvek spremni da pomognu jedni drugima. Dugotrajnost i gledanost emisije već govore za sebe, ali ono što je posebno i što nas izdvaja od drugih je, kako mi to u šali zovemo, ,,Eksploziv momenat”, to je onaj korak dalje u istraživanju i grebanje ispod površine – ističe Vukićevićeva.

Posebno je interesuju sudbine ljudi koji na lokalnom nivou menjaju živote na bolje. Za nju su ovakvi ljudi najveći heroji. Za primer navodi Udruženje žena ,,Somborske šnajderke”, koje pomaže ženama žrtvama nasilja da se ekonomski osamostale. Nakon te priče, dobila je poziv od žene ambasadora Brazila, Danijele Vivakve, i u rezidenciji ambasade Brazila ovu reportažu su gledale žene svih ambasadora u Srbiji.

Još jedna od takvih priča koja će se uskoro emitovati je o prvoj romskoj hrišćanskoj crkvi koja je zbog uticaja na mlade da uče, završe školu i pronađu posao značajno poboljšala život i društveni položaj Roma u Leskovcu.

– Ovakvi društveni fenomeni, ali i problemi koji utiču na život običnog čoveka, a naročito dece su teme koje me najviše interesuju i zbog kojih volim ovaj posao – naglašava.

Za našu sagovornicu, najlepši deo ovog posla jeste teren koji je često nepredvidiv, a to je ujedno i najteže. Ali i to ima svoju lepu stranu. Zbog raznovrsnosti reportaža koje radi, ima priliku da upozna najrazličitije ljude i istovremeno čuje njihove uvek zanimljive priče. Jedna od njih je upravo priča na kojoj Vukićevićeva trenutno radi, a to je afera usvajanja dece iz Demokratske Republike Kongo u Hrvatskoj. Gde su putovali, šta su otkrili, sa kim su razgovarali videćemo već u nedelji od 13. februara.

A koliko su obični ljudi otvoreni pred kamerama i spremni da pričaju?

– Kao i u životu, ljudi su spremni da sa vama podele onoliko koliko se osećaju bezbedno i koliko vam veruju. Većinu svojih sagovornika upoznajem na terenu, pa tako nema mnogo vremena za sticanje tog poverenja, a još je i kamera tu. Zbog toga je moj pristup uvek ljudski, iskren i pun razumevanja. Trudimo se da svaki put, svakom akteru priče damo priliku da iznese svoje mišljenje i ljudi tu iskrenost prepoznaju – kaže.

Prema mišljenju ove novinarke, dobra reportaža je priča sagledana iz svih uglova. Objektivan pristup i činjenice su na prvom mestu, ali ono što reportaži daje posebnu draž su lični primeri, emocije i spontanost. Zato vodi računa da postoji balans kako bi priča tekla, a da se nakon gledanja gledaoci zapitaju ,,kako bi meni bilo u tim cipelama”. Za sve ovo potrebno je vreme i istraživanje, pa zato smatra da je to jedan od razloga zašto TV reportaža nije toliko zastupljena u našim medijima.

Marija Vukićević, kako kaže, veruje da je rad na sebi, u smislu učenja posmatrajući druge, dragocen i da se od svakoga može nešto naučiti. Zato prati rad kolega u domaćim i svetskim medijima, ali na vrhu liste njenih uzora je Opra Vinfri.

– Od radne etike do uvek dobro promišljenih pitanja, mnogo se može naučiti od ove žene – tvrdi.

Našu sagovornicu su uvek zanimale priče ljudi koji nemaju priliku da se njihov glas čuje, pa je tako ova profesija bila logičan odabir. Imala je sreću, priča nam, da svoje mesto pronađe u redakciji ,,Eksploziva” gde joj je ukazano poverenje i pružena šansa da se takvim ljudima i temama bavi. Od početka najveću podršku imam od svojih kolega i urednika od kojih je najviše i naučila.

Koji je to trenutak koji nikada nećete zaboraviti sa snimanja?

– Svaki trenutak kada u razgovoru dođe do čiste emocije pamtim. Koliko god se trudili da budemo profesionalni, ipak smo pre svega ljudi i ne možemo ostati ravnodušni. Priča o vršnjačkom nasilju koju smo radili krajem decembra ostavila je veliki trag. U svakom minutu te reportaže čujete izjave prosvetnih radnika, dece, ali i ljudi ispred državnih institucija zbog kojih ste do kraja bez daha i komentara. To je jedna od onih priča koje govore same za sebe, nemate šta da dodate – zaključuje Vukićevićeva.

I. Masniković