Finska soba
Tradicionalna finska kuća, sva je od drveta: zidovi, pod i krov, stepenice, verande, okviri prozora i vrata i nameštaj sa svim pratećim detaljima i ukrasima
Uvek kada počnem da sanjam finske sobe, pomislim da je zima blizu. Finska, zemlja dalekog severa, koja tokom leta blista u svim nijansama tirkiznih boja šuma, neba i jezera, zimi tone u jedan sasvim drugačiji kolorit.
Dubokim, mekim, belim snegovima, suprotstavlja se svojom iskonskom ljubavlju – drvećem.
„Ono si – u čemu živiš”, kažu Finci, pa spontano, kroz svoje kuće, pričaju priču o sebi. Od svih kuća, najautentičniji je čovekov dom. On ima centralnu ulogu u samoj biti kulture naroda.
Tradicionalna finska kuća, sva je od drveta: zidovi, pod i krov, stepenice, verande, okviri prozora i vrata i nameštaj sa svim pratećim detaljima i ukrasima. Drvo je kroz finsku kuću i nameštaj prošlo sve faze, od samoniklih seoskih arhetipova, preko finskih folklornih varijanti evropskih stilova (renesansa, barok, rokoko... bidermajer), do modernog, internacionalnog stila 20. veka, kada je Alvar Alto, čuveni finski arhitekta i dizajner, ustao u odbranu drveta (od naleta hladnog metala), svom snagom svoga talenta i individualnog estetskog senzibiliteta prema ovom plemenitom, prirodnom materijalu.
Kako je samo svoja i privlačna, topla drvena brvnara utonula u sneg u zanemelo, rano, finsko, zimsko popodne, koje nije ni dan, ni sumrak, ni noć, već samo neko stanje, neka bezimena, bezvremena svečana tišina. Borovo, hrastovo, jabukovo, jovino, brezovo, jasikovo, javorovo drvo, ne ono u snegu, već ono u kući, u vidu stolice, stola, kreveta i ormana, zida i poda... priča priču o svojim korenima, o svom životu, nicanju, odrastanju, grananju, cvetanju, o godišnjim dobima. I o svojoj besmrtnosti.
Kada sam pre mnogo godina bila u Finskoj da odgonetam tajne svetskog uspeha finskog dizajna nameštaja – naročito onog izrađenog od drveta, jedan od profesora arhitekture na Univerzitetu u Helsinkiju – Juhani Palasmaa, govorio nam je o drvetu: „Kada dodirujem stari predmet od drveta, uglačan od duge upotrebe, ja se rukujem sa prošlim generacijama, koje su predmet napravile, koje su ga koristile... Drvo je moj drug, prijatelj, sagovornik, ono je meni ravno.” I još nam je čitao poeziju Oktavija Paza koji, u pesmi „Drvo u telu”, kaže:
„Drvo je raslo unutar moje glave.
Drvo je uraslo.
Njegovi koreni su moje vene,
njegove grane moji nervi,
a misli moje, njegovo upleteno lišće.
Tvoj pogled ga stavlja u vatru,
pa se voće iz tame,
pretvara u pomorandže od krvi,
i plamene narove.
Dan uleće u tminu tela.
Tamo, u telu, unutar moje glave,
drvo priča.
Priđi bliže – čuješ li ga?”
Tako je govorio finski profesor arhitekture, inače predstavnik funkcionalističkog minimalizma, dok je držao predavanje o dizajnu nameštaja od drveta.
Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs
