Финска соба

Увек када почнем да сањам финске собе, помислим да је зима близу. Финска, земља далеког севера, која током лета блиста у свим нијансама тиркизних боја шума, неба и језера, зими тоне у један сасвим другачији колорит.

Дубоким, меким, белим снеговима, супротставља се својом исконском љубављу – дрвећем.

„Оно си – у чему живиш”, кажу Финци, па спонтано, кроз своје куће, причају причу о себи. Од свих кућа, најаутентичнији је човеков дом. Он има централну улогу у самој бити културе народа.

Традиционална финска кућа, сва је од дрвета: зидови, под и кров, степенице, веранде, оквири прозора и врата и намештај са свим пратећим детаљима и украсима. Дрво је кроз финску кућу и намештај прошло све фазе, од самониклих сеоских архетипова, преко финских фолклорних варијанти европских стилова (ренесанса, барок, рококо... бидермајер), до модерног, интернационалног стила 20. века, када је Алвар Алто, чувени фински архитекта и дизајнер, устао у одбрану дрвета (од налета хладног метала), свом снагом свога талента и индивидуалног естетског сензибилитета према овом племенитом, природном материјалу.

Како је само своја и привлачна, топла дрвена брвнара утонула у снег у занемело, рано, финско, зимско поподне, које није ни дан, ни сумрак, ни ноћ, већ само неко стање, нека безимена, безвремена свечана тишина. Борово, храстово, јабуково, јовино, брезово, јасиково, јаворово дрво, не оно у снегу, већ оно у кући, у виду столице, стола, кревета и ормана, зида и пода... прича причу о својим коренима, о свом животу, ницању, одрастању, гранању, цветању, о годишњим добима. И о својој бесмртности.

Када сам пре много година била у Финској да одгонетам тајне светског успеха финског дизајна намештаја – нарочито оног израђеног од дрвета, један од професора архитектуре на Универзитету у Хелсинкију – Јухани Паласмаа, говорио нам је о дрвету: „Када додирујем стари предмет од дрвета, углачан од дуге употребе, ја се рукујем са прошлим генерацијама, које су предмет направиле, које су га користиле... Дрво је мој друг, пријатељ, саговорник, оно је мени равно.” И још нам је читао поезију Октавија Паза који, у песми „Дрво у телу”, каже:

„Дрво је расло унутар моје главе.
Дрво је урасло.
Његови корени су моје вене,
његове гране моји нерви,
а мисли моје, његово уплетено лишће.
Твој поглед га ставља у ватру,
па се воће из таме,
претвара у поморанџе од крви,
и пламене нарове.
Дан улеће у тмину тела.
Тамо, у телу, унутар моје главе,
дрво прича.
Приђи ближе – чујеш ли га?”

Тако је говорио фински професор архитектуре, иначе представник функционалистичког минимализма, док је држао предавање о дизајну намештаја од дрвета.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs