Teret ludih godina
Adolescencija je divan period kada se mladi osećaju moćno, puni radosti i ideja, ali su ovi osećaji praćeni i dilemama, preispitivanjima, nesigurnostima i neraspoloženjima
Svako životno doba ima svoje specifičnosti i svoju psihodinamiku. Detinjstvo i adolescencija naročito jer su razvojni periodi kada se stvaraju osnove ljudskog bića u biološkom, psihološkom i socijalnom aspektu.
– Adolescencija je posebno buran i dramatičan period u kome se odvija preobražaj dotadašnjeg deteta u mladu, ali ne još odraslu osobu i koji je vrlo brz i traje nekoliko godina. Taj brzi rast i velike promene raduju većinu adolescenata zato što su znak odrastanja i približavanja željenom statusu – svetu odraslih – kaže primarijus dr Vojislav Ćurčić, neuropsihijatar i trening psihoanalitičar Psihoanalitičkog društva Srbije „Psihološki krugovi”.
Životna prekretnica
Adolescenti imaju osećaj snage i moći, uživaju u rastu i veličini tela, njegovoj lepoti, budi im se radoznalost, otkrivaju svoje nove mogućnosti, kako fizičke, seksualne, tako i psihološke, pre svega intelektualne, ali i socijalne.
Period „ludih godina” je kada osoba na jednoj od važnih životnih razmeđa počinje da misli apstraktno, razmišlja drugačije, okupiraju je nove teme, između ostalih, možda prvi put o poreklu i smislu života i sveta.
Otkriva se lepota živenja i druženja, razmišljanja i fantaziranja o sebi i drugima, i to okupira značajan deo njihovog vremena.
Naš sagovornik podseća da smo svi u toj dobi maštali o novim postignućima, divili se nekim idolima, posvećivali se novim idealima.
– Zato je to divan period u kome adolescenti uživaju, a kao takvog ga se i kasnije kao odrasli sećaju. Otuda ima mnogo uspomena, pesama i romana koji s pravom veličaju mladost, adolescenciju. To je romantičan, gotovo bajkovit period za najveći broj adolescenata – podseća autor jednog od stručnih tekstova i urednik priređivač knjige „Adolescencija – šansa, romansa i psihopatologija”, u kojoj su o ovoj razvojnoj dobi, iz više uglova, pisali najeminentniji naši stručnjaci.
Ipak, tokom plovidbe odrastanja neminovne su bure pa su romantične predstave lišene sećanja na teskobe, nelagodnosti, dileme i probleme s kojima se adolescenti, takođe, susreću i nose.
Kako funkcionisati i ponašati se odraslo kada još uvek ima dosta dečjeg u osećanjima, stavovima, doživljajima? Kako razumeti dešavanja u sebi i oko sebe? Kako biti zreo i odgovoran kada još nisu spremni na to? Kako biti stabilan i predvidiv uz sve oluje koje se dešavaju?
Upravo u tim godinama pred mladima je razvojni zadatak u vidu separacije od roditelja; odvajanje adolescenata od predstava i odnosa koji su uspostavljeni i negovani tokom detinjstva, a što je uslov za dostizanje pune psihološke samostalnosti i osećaja nezavisnosti. Naime, do adolescencije predstave o roditeljima i odraslima u velikoj meri su idealizovane, a njih se mladi moraju osloboditi.
Zato je to doba buntovništva; borbe za autonomnost i vrednosti, i tek kada, u tom odmeravanju i sukobu s roditeljima, osete da su ravnopravni – počinju da se osećaju kao (gotovo) odrasle osobe.
U procesu odvajanja i transformacije odnosa s majkama i očevima, vršnjačke grupe su od velike pomoći. Tinejdžeri pod tim okriljem osećaju da su jednaki, bliski, razmenjuju iskustva, razmišljanja i sisteme vrednosti; poveravaju se jedni drugima, proveravaju svoje mogućnosti i procenjuju status. Što su adolescenti nesigurniji, to su privrženiji grupi vršnjaka, jer nedostatak ličnog identiteta zamenjuju grupnim.
Mešavina dečjeg i odraslog
Adolescenti prolaze kroz dileme, teskobe, nelagodnosti, kontradiktornosti i paradokse. Stalno je prisutna mešavina „dečjeg” i „odraslog” ponašanja i funkcionisanja, narcisističkog i objektnog, spoljašnje i unutrašnje realnosti, osećanja zavisnosti i potrebe za nezavisnošću, nemoći i svemoći... Zbog toga se adolescenti često osećaju dezorganizovano i haotično. Njima je i dalje u nekoj meri i u određenim okolnostima potrebno i privlačno da budu voljeno i zaštićeno dete, ali je, s druge strane, u drugim okolnostima to nepodnošljivo i neprihvatljivo: ometa ih u osećaju i funkcionisanju gotovo odraslog. Sačuvati sebe i svoj narcisizam, a istovremeno težiti i stvarati nove odnose s drugima, koliko je inspirativan i obogaćujući, toliko je i rizičan poduhvat – po osećaj sopstvenosti i mogućnosti gubitka sebe.
– Adolescencija je divan period, kada se mladi osećaju moćno, puni radosti, snage, ideja i poleta. Međutim, ovi osećaji su praćeni značajnim dilemama, preispitivanjima, nesigurnostima i neraspoloženjima. Proces transformacije deteta u odraslu osobu ima potencijala da privremeno, manje ili više intenzivno, destabilizuje adolescenta, bude uzrok pojave nekih psihopatoloških fenomena i poremećaja. Zato je ključ u dobrom razumevanju adolescenta kroz kontekst psihodinamike razvojnih procesa i njihovih komplikacija – zaključuje naš sagovornik.
Iz naše arhive
