Терет лудих година
Адолесценција је диван период када се млади осећају моћно, пуни радости и идеја, али су ови осећаји праћени и дилемама, преиспитивањима, несигурностима и нерасположењима
Свако животно доба има своје специфичности и своју психодинамику. Детињство и адолесценција нарочито јер су развојни периоди када се стварају основе људског бића у биолошком, психолошком и социјалном аспекту.
– Адолесценција је посебно буран и драматичан период у коме се одвија преображај дотадашњег детета у младу, али не још одраслу особу и који је врло брз и траје неколико година. Тај брзи раст и велике промене радују већину адолесцената зато што су знак одрастања и приближавања жељеном статусу – свету одраслих – каже примаријус др Војислав Ћурчић, неуропсихијатар и тренинг психоаналитичар Психоаналитичког друштва Србије „Психолошки кругови”.
Животна прекретница
Адолесценти имају осећај снаге и моћи, уживају у расту и величини тела, његовој лепоти, буди им се радозналост, откривају своје нове могућности, како физичке, сексуалне, тако и психолошке, пре свега интелектуалне, али и социјалне.
Период „лудих година” је када особа на једној од важних животних размеђа почиње да мисли апстрактно, размишља другачије, окупирају је нове теме, између осталих, можда први пут о пореклу и смислу живота и света.
Открива се лепота живења и дружења, размишљања и фантазирања о себи и другима, и то окупира значајан део њиховог времена.
Наш саговорник подсећа да смо сви у тој доби маштали о новим постигнућима, дивили се неким идолима, посвећивали се новим идеалима.
– Зато је то диван период у коме адолесценти уживају, а као таквог га се и касније као одрасли сећају. Отуда има много успомена, песама и романа који с правом величају младост, адолесценцију. То је романтичан, готово бајковит период за највећи број адолесцената – подсећа аутор једног од стручних текстова и уредник приређивач књиге „Адолесценција – шанса, романса и психопатологија”, у којој су о овој развојној доби, из више углова, писали најеминентнији наши стручњаци.
Ипак, током пловидбе одрастања неминовне су буре па су романтичне представе лишене сећања на тескобе, нелагодности, дилеме и проблеме с којима се адолесценти, такође, сусрећу и носе.
Како функционисати и понашати се одрасло када још увек има доста дечјег у осећањима, ставовима, доживљајима? Како разумети дешавања у себи и око себе? Како бити зрео и одговоран када још нису спремни на то? Како бити стабилан и предвидив уз све олује које се дешавају?
Управо у тим годинама пред младима је развојни задатак у виду сепарације од родитеља; одвајање адолесцената од представа и односа који су успостављени и неговани током детињства, а што је услов за достизање пуне психолошке самосталности и осећаја независности. Наиме, до адолесценције представе о родитељима и одраслима у великој мери су идеализоване, а њих се млади морају ослободити.
Зато је то доба бунтовништва; борбе за аутономност и вредности, и тек када, у том одмеравању и сукобу с родитељима, осете да су равноправни – почињу да се осећају као (готово) одрасле особе.
У процесу одвајања и трансформације односа с мајкама и очевима, вршњачке групе су од велике помоћи. Тинејџери под тим окриљем осећају да су једнаки, блиски, размењују искуства, размишљања и системе вредности; поверавају се једни другима, проверавају своје могућности и процењују статус. Што су адолесценти несигурнији, то су приврженији групи вршњака, јер недостатак личног идентитета замењују групним.
Мешавина дечјег и одраслог
Адолесценти пролазе кроз дилеме, тескобе, нелагодности, контрадикторности и парадоксе. Стално је присутна мешавина „дечјег” и „одраслог” понашања и функционисања, нарцисистичког и објектног, спољашње и унутрашње реалности, осећања зависности и потребе за независношћу, немоћи и свемоћи... Због тога се адолесценти често осећају дезорганизовано и хаотично. Њима је и даље у некој мери и у одређеним околностима потребно и привлачно да буду вољено и заштићено дете, али је, с друге стране, у другим околностима то неподношљиво и неприхватљиво: омета их у осећају и функционисању готово одраслог. Сачувати себе и свој нарцисизам, а истовремено тежити и стварати нове односе с другима, колико је инспиративан и обогаћујући, толико је и ризичан подухват – по осећај сопствености и могућности губитка себе.
– Адолесценција је диван период, када се млади осећају моћно, пуни радости, снаге, идеја и полета. Међутим, ови осећаји су праћени значајним дилемама, преиспитивањима, несигурностима и нерасположењима. Процес трансформације детета у одраслу особу има потенцијала да привремено, мање или више интензивно, дестабилизује адолесцента, буде узрок појаве неких психопатолошких феномена и поремећаја. Зато је кључ у добром разумевању адолесцента кроз контекст психодинамике развојних процеса и њихових компликација – закључује наш саговорник.
Из наше архиве
