Mamine „velike bebe”
„Bambočone” je muškarac u tridesetim godinama koji, čak i kad ima uslova za ekonomsku nezavisnost, i dalje stanuje s roditeljima, a izraz je 2007. skovao italijanski ministar finansija koji je prvi prepoznao ovu pojavu
On je negovan i doteran neoženjeni tridesetogodišnjak koji vodi udoban život, radi posao koji mu se dopada, čak i ako nije stalan i dobro plaćen, često izlazi, putuje, prati modne i društvene trendove, nije opterećen ni porodičnim ni egzistencijalnim problemima. Zvuči kao savršen muškarac? Međutim... on i dalje stanuje kod roditelja. Tu ima udoban krevet, veš mu je opran, ispeglan i uredno naslagan u orman, uvek ga čeka skuvan ručak, bez pitanja gde je i s kim bio, kuda ide i kad se vraća kući.
Ova pojava je zapažena početkom milenijuma u Italiji, naročito u južnim krajevima zemlje i na Siciliji, a bila je toliko česta da je italijanski ministar finansija Tomazo Padoa Skiopa za njih skovao 2007. neologizam „bamboccione” (bambočone – velika beba). Fenomen je prepoznat kao potencijalni društveni problem, pa je čak jedan član vlade zatražio da se uvede novi zakon koji bi primorao mlade da napuste porodično gnezdo kad napune 18 godina.
„Južnjaci” kasnije napuštaju roditeljski dom
Podaci iz 2020. pokazuju da oko 65 odsto mladih Italijana starosti od 18 do 34 godine (oba pola), to jest dva od tri Italijana mlađa od 35 godina i dalje žive s roditeljima. To je znatno iznad proseka EU (48 odsto), mada je slično i u Hrvatskoj (62 odsto), Grčkoj (57,8 odsto) i Slovačkoj (56,4 odsto) – nažalost i u Srbiji, gde mladi od 25 do 34 godine žive s roditeljima u 59 odsto slučajeva, pokazuju podaci Evrostata.
Na drugom kraju su skandinavske zemlje, u kojima zanemarljiv broj odrasle dece ostane u roditeljskom domu: u Danskoj četiri odsto, u Finskoj 4,8 odsto, a u Švedskoj 5,7 odsto. I dok mladi u EU napuštaju primarnu porodicu, u proseku sa 26,2 godine starosti, na severu kontinenta to čine mnogo ranije, sa 17 do 20 godina, a na jugu – u Italiji, Bugarskoj, Španiji, Portugalu, Grčkoj i na Malti iz roditeljskog doma odlaze sa 29-30 godina.
Prema pomenutom istraživanju, žene su sklonije ranijem samostalnom životu od muškaraca, kojima nema milijeg doma od roditeljskog.
– U grupu ovih „velikih maminih dečaka”, s infantilnim ili razmaženim ponašanjem, neženja koji ostaju kod roditelja do kasnih tridesetih godina života, takođe spadaju i mladi „sfigati” (lenjivci), koji i s navršenih 28 i dalje studiraju, kao i oni koji su svojevoljno napustili posao jer im je bio „monoton” – navodi za „Magazin” prof. dr Gordana Dedić, neuropsihijatar i psihoterapeut.
U psihološkom smislu, kaže naša sagovornica, bambočoni su emocionalno nezrele ličnosti, prezaštićene u porodici, samim tim i nespremne da se uspešno uklope u društvo.
– Nedostaju im samopouzdanje i sigurnost u komunikaciji. Mogu imati probleme s vršnjacima u školi, kasnije i u radnoj sredini, pa i braku, u koji prenose modele ponašanja naučene u svojoj primarnoj porodici. Očekuju da i dalje budu zaštićeni, privilegovani, „posebni”, ali okolina (bilo da su u pitanju školski i drugovi u igri, kolege s posla ili emotivni partneri) ne podržava takvo njihovo ponašanje. Ukoliko su spremni za promene, kroz psihoterapijski rad može doći do njihovog sazreva – objašnjava dr Dedić.
Izgubljena generacija
Nisu, naravno, uvek u pitanju razmaženost i nezrelost, nego i ekonomski razlozi zbog kojih odrasli sinovi (i kćeri) ostaju uz roditeljske skute: mnogi mladi imaju nesigurno ili slabo plaćeno zaposlenje i ne mogu planirati svoju budućnost, pa su na neki način primorani da ostanu u porodičnoj kući dok ne obezbede finansijsku nezavisnost. Jedna grupa ovih mladih ljudi kaže za sebe da bi rado pobegli iz roditeljskog doma da mogu jer ih njihova situacija ponižava. Žele da rade, da se ožene, da imaju decu i sopstvenu kuću. Ni majke nisu srećne što njihov sin (ili ćerka) još živi u takvom aranžmanu, volele bi da se njihovo dete osamostali.
Ovaj fenomen se može posmatrati i kao kulturološki: u nekim društvima (poput italijanskog, ali i srpskog i, recimo, grčkog) posledica je jakih porodičnih veza u patrijarhalnoj sredini koja infantilizuje svoje mlade ljude, a i oni sami dozvoljavaju da se prema njima postupa kao prema deci.
– Mnogi mladi radije ostaju da žive kod roditelja i kao odrasle osobe jer je im je nezavisnost manje poželjna nego da napuste kuću u kojoj im mama kuva, pegla odeću i u drugom pogledu brine o njihovoj udobnosti. Posmatrajući neke antropološke i istorijske karakteristike naših predaka, život bez ikakve institucionalne podrške je iz finansijskih razloga primoravao ljude da ostanu u višegeneracijskom domaćinstvu, u kojem jedni drugima pružaju podršku i pomoć. To je bilo tipično za poljoprivredna domaćinstva: sinovi su ostajali da žive u očevoj kući u koju su dovodili svoje žene. Život sinova s roditeljima bio je toliko rasprostranjen da je postao potpuno društveno prihvatljiv. S druge strane i roditelji su se osećali sigurnije jer su imali nekoga mlađeg pored sebe u kući – navodi dr Dedić.
Ekonomski razlozi, pre nego kulturološki, i danas su presudni u odluci mladih da i nakon završetka školovanja nastave da žive u kući svojih roditelja, mada ima i onih koji iz udobnosti rizikuju da postanu „izgubljena generacija”, da sve kasnije steknu samostalnost i osnivaju sopstvene porodice.
– Ova generacija nosi teret starenja društva koje ulaže vrlo malo u mlade, i to na nju ostavlja ozbiljne posledice – navodi dr Dedić.
