Мамине „велике бебе”
„Бамбочоне” је мушкарац у тридесетим годинама који, чак и кад има услова за економску независност, и даље станује с родитељима, а израз је 2007. сковао италијански министар финансија који је први препознао ову појаву
Он је негован и дотеран неожењени тридесетогодишњак који води удобан живот, ради посао који му се допада, чак и ако није сталан и добро плаћен, често излази, путује, прати модне и друштвене трендове, није оптерећен ни породичним ни егзистенцијалним проблемима. Звучи као савршен мушкарац? Међутим... он и даље станује код родитеља. Ту има удобан кревет, веш му је опран, испеглан и уредно наслаган у орман, увек га чека скуван ручак, без питања где је и с ким био, куда иде и кад се враћа кући.
Ова појава је запажена почетком миленијума у Италији, нарочито у јужним крајевима земље и на Сицилији, а била је толико честа да је италијански министар финансија Томазо Падоа Скиопа за њих сковао 2007. неологизам „bamboccionе” (бамбочоне – велика беба). Феномен је препознат као потенцијални друштвени проблем, па је чак један члан владе затражио да се уведе нови закон који би приморао младе да напусте породично гнездо кад напуне 18 година.
„Јужњаци” касније напуштају родитељски дом
Подаци из 2020. показују да око 65 одсто младих Италијана старости од 18 до 34 године (оба пола), то јест два од три Италијана млађа од 35 година и даље живе с родитељима. То је знатно изнад просека ЕУ (48 одсто), мада је слично и у Хрватској (62 одсто), Грчкој (57,8 одсто) и Словачкој (56,4 одсто) – нажалост и у Србији, где млади од 25 до 34 године живе с родитељима у 59 одсто случајева, показују подаци Евростата.
На другом крају су скандинавске земље, у којима занемарљив број одрасле деце остане у родитељском дому: у Данској четири одсто, у Финској 4,8 одсто, а у Шведској 5,7 одсто. И док млади у ЕУ напуштају примарну породицу, у просеку са 26,2 године старости, на северу континента то чине много раније, са 17 до 20 година, а на југу – у Италији, Бугарској, Шпанији, Португалу, Грчкој и на Малти из родитељског дома одлазе са 29-30 година.
Према поменутом истраживању, жене су склоније ранијем самосталном животу од мушкараца, којима нема милијег дома од родитељског.
– У групу ових „великих маминих дечака”, с инфантилним или размаженим понашањем, нежења који остају код родитеља до касних тридесетих година живота, такође спадају и млади „сфигати” (лењивци), који и с навршених 28 и даље студирају, као и они који су својевољно напустили посао јер им је био „монотон” – наводи за „Магазин” проф. др Гордана Дедић, неуропсихијатар и психотерапеут.
У психолошком смислу, каже наша саговорница, бамбочони су емоционално незреле личности, презаштићене у породици, самим тим и неспремне да се успешно уклопе у друштво.
– Недостају им самопоуздање и сигурност у комуникацији. Могу имати проблеме с вршњацима у школи, касније и у радној средини, па и браку, у који преносе моделе понашања научене у својој примарној породици. Очекују да и даље буду заштићени, привилеговани, „посебни”, али околина (било да су у питању школски и другови у игри, колеге с посла или емотивни партнери) не подржава такво њихово понашање. Уколико су спремни за промене, кроз психотерапијски рад може доћи до њиховог сазрева – објашњава др Дедић.
Изгубљена генерација
Нису, наравно, увек у питању размаженост и незрелост, него и економски разлози због којих одрасли синови (и кћери) остају уз родитељске скуте: многи млади имају несигурно или слабо плаћено запослење и не могу планирати своју будућност, па су на неки начин приморани да остану у породичној кући док не обезбеде финансијску независност. Једна група ових младих људи каже за себе да би радо побегли из родитељског дома да могу јер их њихова ситуација понижава. Желе да раде, да се ожене, да имају децу и сопствену кућу. Ни мајке нису срећне што њихов син (или ћерка) још живи у таквом аранжману, волеле би да се њихово дете осамостали.
Овај феномен се може посматрати и као културолошки: у неким друштвима (попут италијанског, али и српског и, рецимо, грчког) последица је јаких породичних веза у патријархалној средини која инфантилизује своје младе људе, а и они сами дозвољавају да се према њима поступа као према деци.
– Многи млади радије остају да живе код родитеља и као одрасле особе јер је им је независност мање пожељна него да напусте кућу у којој им мама кува, пегла одећу и у другом погледу брине о њиховој удобности. Посматрајући неке антрополошке и историјске карактеристике наших предака, живот без икакве институционалне подршке је из финансијских разлога приморавао људе да остану у вишегенерацијском домаћинству, у којем једни другима пружају подршку и помоћ. То је било типично за пољопривредна домаћинства: синови су остајали да живе у очевој кући у коју су доводили своје жене. Живот синова с родитељима био је толико распрострањен да је постао потпуно друштвено прихватљив. С друге стране и родитељи су се осећали сигурније јер су имали некога млађег поред себе у кући – наводи др Дедић.
Економски разлози, пре него културолошки, и данас су пресудни у одлуци младих да и након завршетка школовања наставе да живе у кући својих родитеља, мада има и оних који из удобности ризикују да постану „изгубљена генерација”, да све касније стекну самосталност и оснивају сопствене породице.
– Ова генерација носи терет старења друштва које улаже врло мало у младе, и то на њу оставља озбиљне последице – наводи др Дедић.
