Po cenu da potpisnika ovog teksta opanjkaju kao jugonostalgičara i neizlečivog levičara malo slobodnijih shvatanja nego što je ondašnje vreme očekivalo, ispisujem ovaj kuhinjski vremeplov.

Ko je kriv studentima što imaju neutoljivu žeđ za buntom? Nikada ništa nisu postigli, ali tvrdoglavo pokušavaju i dalje. Bunili su se, na primer, 1968. godine. S pravom, ali neki od njih i danas osećaju posledice. Bunili su se i protiv nadmenih a nerazumnih u vreme kad se rastakala Jugoslavija, a ipak se rasturila. Srećom, bivalo je i drukčijih primera: događaj što svedoči o tome datira iz doba neizvesnog življenja.

Studentski grafit

Negde početkom devedesetih godina zatražili studenti od tadašnjih vlasti da se malo sredi zdanje Studentskog kulturnog centra, ono preko puta „Beograđanke”. Prelepa ali oronula zgrada je valjda još imala originalnu fasadu, iz vremena kada je u njoj bio Oficirski dom i stolovao glavni štab. Džaba. Ništa od ispunjenja studentskih zahteva.

Onda je promenjena strategija.

U Masarikovoj ulici, u komšiluku, neko je crvenom farbom ispisao SK-PJ, što je bilo podlo guranje prsta u oko tadašnjoj levici. Međutim, uprkos intenzivnoj istrazi, vlasti nisu uspele da otkriju zlikovce, pa su se okanile ćoravog posla. Jedino se time može objasniti odsustvo budnosti u slučaju koji je usledio. Jer, jednog jutra, na fasadi zdanja, baš kraj ulaza, osvanulo je nažvrljano – „Bravar je bio bolji”.

Poruka je tamo stajala godinama i već je pomalo počela da bledi, kada se pred SKC-om pojavilo izvesno građevinsko preduzeće koje je, kako je docnije rekonstruisano, „tamo gde treba” dobilo nalog da se fasada ima obnoviti. Ali, studenti su tek tada pokazali da „znaju za jadac”, pa renoviranje fasade (sa zidnom porukom) uslovili prethodnim uređenjem uveliko sređenog enterijera. Obarajući Ginisove rekorde firma je uradila sve što je traženo, da bi na kraju obnovila fasadu i premolovala onaj grafit, valjda u nadi da ga niko više neće spominjati.

Komplikovan specijalitet

Od tada, bravara spominju samo 4. maja, kad njegovi saborci u 15.15 u stavu mirno čekaju da ponovo začuju bolne jauke sirene, kao i tri sedmice kasnije, kada starci proslavljaju svoj Dan mladosti.

Zbog njih, i znatiželjnih a dobronamernih, evo recepta za bravarsko meze. Reč je, naravno, o zagorskim štruklama koje je on toliko voleo. Da se zna: nije cinično, nedajbože udvorički, jer reč je o istinski ukusnom specijalitetu.

Zagorske štrukle

Mnogi kuvari hvale se da su radeći za protokol uspeli da otkriju šta je poslednji doživotni predsednik Juge najviše voleo da zatekne za trpezom. Možda u tome ima i istine, ali da je obožavao zagorske štrukle znali su i pioniri!

Potrebno je:

četvrt kilograma brašna
jaje
kašika zejtina
pola kašičice soli
decilitar mlake vode
A za fil da se nađe:
pola kilograma švapskog sira
šolja kisele pavlake
šolja neutralne pavlake
jaje
zejtin
so po ukusu

Brašno se saspe u zgodnu posudu, dodaju mu se jaje, so i voda, pa zamesi u mekše, ali žilavo testo. Trebalo bi ga oblikovati u poluloptu, premazati je uljem i ostaviti da miruje oko pola sata.

U međuvremenu se pripremi i nadev tako što se umute svi navedeni sastojci, osim neutralne pavlake.

Testo se razvuče u malo deblju koru koja se oštrim nožem prepolovi. Jedna polovina se premaže filom, prekrije se onom drugom koja se zatim premaže uljem, da bi se uz pomoć stolnjaka sve umotalo, kao štrudla. Ne nožem, već ivicom tanjira, trebalo bi iseći savijaču na komade dužine dlana, pa ih sve istovremeno sasuti u ključalu vodu. Kad isplivaju na površinu, trebalo bi da se „krčkaju” još dva-tri minuta.

Štrukle se poređaju po dnu pleha ili vatrostalne posude, preliju se običnom, neutralnom pavlakom da dobro ogreznu, pa peku u rerni tridesetak minuta na temperaturi od oko 200 stepeni.