Po ukusu vikinga
Kuvanje na skandinavski način predstavlja ponovno stvaranje prošlosti. Mnogi od recepata koji se danas koriste, četiri stotine godina, umesto da su zapisivani, prenosili su se s kolena na koleno, kao narodne pesme
Ima nečega u bajkovitim jelima sa surutkom i gruševinom, ovsenoj kaši i voćnim tartovima za koje je vezana drevna prošlost. Potomci vikinga danas konzumiraju neka od jela koja su jeli i sami vikinzi.
Oni su voleli ostrige i dagnje. Naslađivali su se ovčetinom, sirom, kupusom, jabukama, jagodastim plodovima i orasima – svim onim što i danas spada u osnovne životne namirnice Skandinavaca.
Vikinzi su gajili piliće i guske. Lovili su divlje ptice, losove, jelene i medvede, baš kao što to čine i njihovi današnji naslednici. Opstali su čak i neki ezoterični ukusi vikinga.
Norvežani, tako, tvrde da šnicla od kita, marinirana na odgovarajući način i ispečena na roštilju može da ima tako dobar ukus kao i govedina. Neki Šveđani luduju za dimljenim konjskim mesom, koje nazivaju „hamburgerom” i kupuju ga tanko sečeno.
Skandinavci, nadaleko poznati kao briljantni dizajneri, kreirali su i napravili detalje za ulepšavanje trpeze – porcelan, srebrninu, kristal, lanene stolnjake. Ono što nije toliko poznato jeste da su i izvanredni kuvari. Logično bi bilo da ljudi kojima je toliko važno kako sto izgleda takođe brinu i o tome kakva je hrana koju iznose. Upravo takvi su Skandinavci.
Zašto je, onda, relativno nepoznato kakva je njihova kuhinja? Za ovo su, na neki način, krivi sami Skandinavci. S obzirom na to da je industrijalizacija kod njih stigla relativno kasno i da su stoga počeli da izranjaju iz ruralnog siromaštva tek tokom minulog veka, oni i dalje svoju domaću kuhinju vide u skromnim okvirima.
Šta to, onda, čini skandinavsku kuhinju? Mnogo toga – od ribe, svinjetine i živine sve do cvekle, krompira, krastavaca, mirođije, peršuna i rena i jabuka pečenih u rerni ili na roštilju, ali i dimljenih. Oni kuvaju jednostavno i bez dodataka pa njihova hrana zadržava sopstveni ukus.
Sastojci skandinavske kuhinje potiču iz mora, slatkovodnih jezera ili iz zemlje. Neki, kao što su brusnice ili pečurke, ne samo da potiču iz šume već sobom na trpezu donose miris bora i breze. Upravo je ova ukusna veza sa prirodom ta koja skandinavsku kuhinju čini atraktivnom.
Izolacija Skandinavije neizbežno je pomogla nastanak mnogih lokalnih jela i tradicije. Sa dalekog severa stiže jedan od najvećih i najpoznatijih skandinavskih delikatesa – losos u salamuri. U ovom sočnom jelu, pripremljenom sa šećerom, solju, belim biberom i mirođijom, sada uživaju i Danci.
Pored izolacije Skandinavije i međusobne izolacije samih Skandinavaca postoji još nešto elementarnije što je odredilo karakter hrane i kuvanja – klima, i to posebno zima. Čak i danas zima i dalje predstavlja neizbežnu životnu činjenicu na severu.
Ovo godišnje doba rano dolazi i traje dugo i ono što je najgore, ako se posmatra sa savremenog stanovišta, jeste da je mnogo mračna i nevesela. Vekovima je ona formirala način razmišljanja ljudi koji su svoju energiju tokom kratkog, grozničavog godišnjeg doba uzgoja i rasta posvećivali samo jednom – da prežive zimu.
Razlog što veliki deo hrane iz ove oblasti ima slan ukus ili je dimljena, ukiseljena ili sušena jeste upravo zima. Konzerviranje hrane bilo je veoma važno jer je predstavljalo jedini način da se obezbedi opstanak.
Kuvanje na skandinavski način predstavlja ponovno stvaranje prošlosti. Mnogi od recepata koji se danas koriste, četiri stotine godina, umesto da su zapisivani, prenosili su se s kolena na koleno, kao narodne pesme.
