„Džo” – fotelja

Pro­šlo je 40 go­di­na ot­ka­ko je fo­te­lja dvo­sed pod ime­nom „džo” (Di­ma­đio) bi­la iz­lo­že­na na ve­li­koj iz­lo­žbi u Mu­ze­ju mo­der­ne umet­no­sti MO­MA u Nju­jor­ku a u okvi­ru ču­ve­ne, sa­da već le­gen­dar­ne iz­lo­žbe: „Ita­li­ja: No­vi do­ma­ći pej­zaž” (Italy: The New Do­me­stic Lan­dsca­pe). Broj­ni ita­li­jan­ski di­zaj­ne­ri, ar­hi­tek­ti i umet­ni­ci no­vog ta­la­sa, pred­vo­đe­ni ide­ja­ma Eto­ra Sot­sa­sa i Ale­san­dra Men­di­ni­ja, iz­lo­ži­li su no­ve, sve­že, pro­vo­ka­tiv­ne, in­spi­ra­tiv­ne i na­da­sve ul­tra­mo­der­ne ide­je o pred­met­nom sve­tu ko­ji nas okru­žu­je. 

Džo Di­ma­đio bio je sport­ska zve­zda, mag bej­zbo­la, a nje­go­va le­gen­dar­na ru­ka­vi­ca sim­bol pred­me­ta ko­ji ma­mi da ga po­se­du­je­te u bi­lo kom vi­du: kao su­ve­nir, po­ster, mi­ni­ja­tu­ru, na pri­ve­sku za klju­če­ve ili kao ukras na ve­tro­bra­nu auto­mo­bi­la. Ču­ve­na ita­li­jan­ska di­zaj­ner­ska troj­ka to­ga vre­me­na (De Pas, Ur­bi­no i Lo­ma­ci) osmi­sli­la je ma­siv­nu ko­žnu fo­te­lju u ob­li­ku dži­nov­ske bej­zbol ru­ka­vi­ce, iz­ra­ža­va­ju­ći ta­ko svo­je po­što­va­nje pre­ma ame­rič­koj ma­sov­noj kul­tu­ri i ve­li­kim mi­to­vi­ma ko­lek­tiv­ne sve­sti. 

Uze­ti deo sport­ske opre­me i tran­sfor­mi­sa­ti ga u ko­mad na­me­šta­ja bio je uisti­nu do­mi­šljat i eks­tra­va­gan­tan iza­zov, na­bi­jen hu­mo­rom i aso­ci­ja­ci­ja­ma.

Džo Di­ma­đio je, osim što je bio zve­zda ame­rič­kog bej­zbo­la, bio slav­ni­ji po to­me što je bio dru­gi po re­du muž Me­ri­lin Mon­ro. Ka­žu da je Me­ri­lin vo­leo vi­še od dru­gih, da joj je bio ve­ran i da je naj­du­že ža­lio po­sle nje­nog tra­gič­nog kra­ja. Ven­ča­li su se 14. ja­nu­a­ra 1954. go­di­ne i po­sle krat­kog me­de­nog me­se­ca, ona je, na vr­hun­cu sla­ve, oti­šla u Ko­re­ju da bo­dri ame­rič­ke voj­ni­ke. Po­tom su se raz­ve­li da bi se ona uda­la za slav­nog pi­sca Ar­tu­ra Mi­le­ra. Ali to je već ne­ka dru­ga pri­ča, to­tal­no iz­van di­zaj­na na­me­šta­ja... Fo­te­lja „džo” je osta­la da tra­je. Ima­ti je u svom do­mu da­nas, stvar je pre­sti­ža, a nje­na pri­ča je sa­ma po se­bi ve­ća od ži­vo­ta.

Rad­mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić, ar­hi­tek­ta

www.do­pi­sna-sko­la-am­bi­jent.rs