„Џо” – фотеља

Про­шло је 40 го­ди­на от­ка­ко је фо­те­ља дво­сед под име­ном „џо” (Ди­ма­ђио) би­ла из­ло­же­на на ве­ли­кој из­ло­жби у Му­зе­ју мо­дер­не умет­но­сти МО­МА у Њу­јор­ку а у окви­ру чу­ве­не, са­да већ ле­ген­дар­не из­ло­жбе: „Ита­ли­ја: Но­ви до­ма­ћи пеј­заж” (Italy: The New Do­me­stic Lan­dsca­pe). Број­ни ита­ли­јан­ски ди­зај­не­ри, ар­хи­тек­ти и умет­ни­ци но­вог та­ла­са, пред­во­ђе­ни иде­ја­ма Ето­ра Сот­са­са и Але­сан­дра Мен­ди­ни­ја, из­ло­жи­ли су но­ве, све­же, про­во­ка­тив­не, ин­спи­ра­тив­не и на­да­све ул­тра­мо­дер­не иде­је о пред­мет­ном све­ту ко­ји нас окру­жу­је. 

Џо Ди­ма­ђио био је спорт­ска зве­зда, маг беј­збо­ла, а ње­го­ва ле­ген­дар­на ру­ка­ви­ца сим­бол пред­ме­та ко­ји ма­ми да га по­се­ду­је­те у би­ло ком ви­ду: као су­ве­нир, по­стер, ми­ни­ја­ту­ру, на при­ве­ску за кљу­че­ве или као украс на ве­тро­бра­ну ауто­мо­би­ла. Чу­ве­на ита­ли­јан­ска ди­зај­нер­ска трој­ка то­га вре­ме­на (Де Пас, Ур­би­но и Ло­ма­ци) осми­сли­ла је ма­сив­ну ко­жну фо­те­љу у об­ли­ку џи­нов­ске беј­збол ру­ка­ви­це, из­ра­жа­ва­ју­ћи та­ко сво­је по­што­ва­ње пре­ма аме­рич­кој ма­сов­ној кул­ту­ри и ве­ли­ким ми­то­ви­ма ко­лек­тив­не све­сти. 

Узе­ти део спорт­ске опре­ме и тран­сфор­ми­са­ти га у ко­мад на­ме­шта­ја био је уисти­ну до­ми­шљат и екс­тра­ва­ган­тан иза­зов, на­би­јен ху­мо­ром и асо­ци­ја­ци­ја­ма.

Џо Ди­ма­ђио је, осим што је био зве­зда аме­рич­ког беј­збо­ла, био слав­ни­ји по то­ме што је био дру­ги по ре­ду муж Ме­ри­лин Мон­ро. Ка­жу да је Ме­ри­лин во­лео ви­ше од дру­гих, да јој је био ве­ран и да је нај­ду­же жа­лио по­сле ње­ног тра­гич­ног кра­ја. Вен­ча­ли су се 14. ја­ну­а­ра 1954. го­ди­не и по­сле крат­ког ме­де­ног ме­се­ца, она је, на вр­хун­цу сла­ве, оти­шла у Ко­ре­ју да бо­дри аме­рич­ке вој­ни­ке. По­том су се раз­ве­ли да би се она уда­ла за слав­ног пи­сца Ар­ту­ра Ми­ле­ра. Али то је већ не­ка дру­га при­ча, то­тал­но из­ван ди­зај­на на­ме­шта­ја... Фо­те­ља „џо” је оста­ла да тра­је. Има­ти је у свом до­му да­нас, ствар је пре­сти­жа, а ње­на при­ча је са­ма по се­би ве­ћа од жи­во­та.

Рад­ми­ла Ми­ло­са­вље­вић, ар­хи­тек­та

www.do­pi­sna-sko­la-am­bi­jent.rs