20.05.2024 u 15:40
Bila je maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat, njoj tek devetnaesta. Ne pomišlja na studije, još manje na udaju. Htela bi da ratuje. Prijavila se Narodnoj odbrani gde nisu hteli da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, ne devojčurke iz školske skamije.Vrati se kući pokunjena, ali sutra opet banu na isto mesto. Neki major upita: – Kojim dobrom, devojko? – Hoću pušku i ratni raspored – reče odlučno. Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće. – Dobro, ne možeš na front ali ćemo te uzeti za bolničarku. Nisu imali kud, te je prime. Odsekla je kosu, odenula uniformu. Sa drugim dobrovoljcima nekoliko dana vežbala kako se gađa ili baca bomba, i krenula prema Kumanovu. Sledeće godine napad
05.04.2024 u 12:16
Čačak – Dok nisam pozvan u vojsku, mislio sam da je iza moje Gornje Gorevnice kraj sveta. Retko sam odlazio u Čačak iako je blizu, jedva desetak kilometara od sela. Ali čudna je čovekova sudbina: ja koji se nisam odvajao od kuće i sela zaputiću se uskoro, protiv svoje volje, na daleke pute i velika iskušenja i patnje. Bogosave Ćirkoviću, govorim sebi, čuvaj svaki dinar, zlu ne trebalo. Od kuće si poneo 32 dinara, to ti može trajati dugo. U Vučitrnu je bilo zborno mesto: tu smo primili puške i počela je obuka. Ali tek nekoliko dana, pa smo krenuli dalje: Priština, Prizren... Samo idemo. Niko ne govori kuda, niko se ne usuđuje da pita; nama, regrutima, ništa nije jasno. I, tako do Drima. Na mostu duga kolona vojnika. Artiljerci isprežu konje i otiskuju topove u reku. Bože, šta ja to gledam,
12.04.2026 u 12:46
Čačak – Povlačenje vojske iz Čačka, sastavljene većinom od trećepozivaca i poslednje odbrane, počelo je ranog jutra 18/31. oktobra 1915. Stanko Mitić, šef okružne finansijske uprave u Čačku, zabeležio je u svom ratnom dnevniku da su državna nadleštva u mestu već bila spremna za evakuaciju, čekala se samo naredba vojne komande. „Za vreme našeg polaska u varoši gužva od naroda, jedni idu na jednu a drugi na drugu stranu, na licu svakog poznaje se zabrinutost i očajanje. Kad smo prošli pored kasarne gde je smeštena vojna bolnica, bile su istaknute zastave bele boje sa crvenim krstom, a tako isto i na gradskoj bolnici, što je davalo znake da je varoš bila spremljena za predaju”, zabeležio je on. I gornje redove uvrstio je dr Bogdan Trifunović u svoju istorijsku studiju „Život pod okupacij
