20.05.2024 у 15:40
Била је матуранткиња кад је избио Први балкански рат, њој тек деветнаеста. Не помишља на студије, још мање на удају. Хтела би да ратује. Пријавила се Народној одбрани где нису хтели да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, не девојчурке из школске скамије.Врати се кући покуњена, али сутра опет бану на исто место. Неки мајор упита: – Којим добром, девојко? – Хоћу пушку и ратни распоред – рече одлучно. Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће. – Добро, не можеш на фронт али ћемо те узети за болничарку. Нису имали куд, те је приме. Одсекла је косу, оденула униформу. Са другим добровољцима неколико дана вежбала како се гађа или баца бомба, и кренула према Куманову. Следеће године нападоше Буг
05.04.2024 у 12:16
Чачак – Док нисам позван у војску, мислио сам да је иза моје Горње Горевнице крај света. Ретко сам одлазио у Чачак иако је близу, једва десетак километара од села. Али чудна је човекова судбина: ја који се нисам одвајао од куће и села запутићу се ускоро, против своје воље, на далеке путе и велика искушења и патње. Богосаве Ћирковићу, говорим себи, чувај сваки динар, злу не требало. Од куће си понео 32 динара, то ти може трајати дуго. У Вучитрну је било зборно место: ту смо примили пушке и почела је обука. Али тек неколико дана, па смо кренули даље: Приштина, Призрен... Само идемо. Нико не говори куда, нико се не усуђује да пита; нама, регрутима, ништа није јасно. И, тако до Дрима. На мосту дуга колона војника. Артиљерци испрежу коње и отискују топове у реку. Боже, шта ја то гледам,
12.04.2026 у 12:46
Чачак – Повлачење војске из Чачка, састављене већином од трећепозиваца и последње одбране, почело је раног јутра 18/31. октобра 1915. Станко Митић, шеф окружне финансијске управе у Чачку, забележио је у свом ратном дневнику да су државна надлештва у месту већ била спремна за евакуацију, чекала се само наредба војне команде. „За време нашег поласка у вароши гужва од народа, једни иду на једну а други на другу страну, на лицу сваког познаје се забринутост и очајање. Кад смо прошли поред касарне где је смештена војна болница, биле су истакнуте заставе беле боје са црвеним крстом, а тако исто и на градској болници, што је давало знаке да је варош била спремљена за предају”, забележио је он. И горње редове уврстио је др Богдан Трифуновић у своју историјску студију „Живот под окупациј
