РОГАШКА СЛАТИНА – ЧЕТВРТИ ДЕО

Историја у теглама

У Анином двору у Рогашкој Слатини, Нани Пољанец чува једну од највећих приватних збирки посвећених династији Карађорђевић, писма краљева, Теслин документ, личне предмете и необичне успомене

Нани Пољанец (Фотографије Никола Зоко)

Ентузијаста и велики ерудита Нани Пољанец из Рогашке Слатине покушао је да брижним сакупљањем предмета сачува време, успомене на велику Југославију и Рогашкој подари прави мали вредни музеј. Иза псеудонима овог сасвим необичног локалног ствараоца и колекционара, чије збирке у Анином двору броје око три хиљаде експоната, стоји Александер С. Јуркович, који се културним и уметничким пројектима у свом граду бави још од 1988. године. Његова завичајна поставка данас обухвата приче о самој Рогашкој, Краљевску и Филографску збирку.

Дочекује нас реченицом коју, каже, често понавља гостима: три најважније ствари у Рогашкој су – „вода, вода и још једном вода“. А онда нам отвора витрине и показује да се овде, осим воде, пажљиво чува и прошлост. Сваком предмету зна порекло, причу и понеку тајну. Своју Краљевску колекцију, прича нам уз осмех, назива „љубавницом“. Јер, љубав према једној теми, када траје годинама, заиста тражи време, новац, стрпљење и оданост.

Јеловник за краљицу Марију

Како нам је Нани испричао током обиласка, његово интересовање за Карађорђевиће почело је једним аутограмом краља Александра. А онда је један потпис повукао за собом фотографију, писмо, портрет, лични предмет – па још једну причу. Данас је резултат тога Краљевска збирка посвећена периоду Краљевине СХС и Краљевине Југославије, са посебним нагласком на породицу Карађорђевић. Званични туристички сајт Рогашке описује је као једну од највећих приватних збирки о овој династији на свету. У витринама су оригинална писма и документа кнеза Александра, краља Петра Првог, Александра Првог, краљице Марије, Петра Другог, принчева Андреја и Томислава...

Ту је и један документ који посебно привлачи пажњу – писмо Николе Тесле у којем пише о смрти краља Александра Првог. Међу највреднијим документима збирке налази се и политички тестамент последњег југословенског краља Петра Другог, написан 1943. године у Лондону. На зидовима и у витринама смењују се портрети, фотографије са својеручним потписима и лични предмети. Ту су фрак принца Андреја, табакера Петра Другог, ручно исписан јеловник за краљицу Марију из јануара 1930. године, официрски сатови, ознаке, новац, накит... И манжетне.

Петнаест евра сребра и једна непроцењива прича

На званичном сајту Аниног двора наводи се да се у збирци чувају манжетне које је краљ Петар Други поклањао свом најужем кругу сарадника. Од Нанија сазнајемо да је заправо те сребрне манжетне Петар Други 1938. године поклонио пријатељу, угледном хирургу др Костићу. Он их је потом предао Нанију уз једноставну реченицу: „боље да буду у музеју него у фиоци“.

„Као сребро можда вреде петнаест евра. А заправо немају цену“, подвлачи.

Управо у тој реченици као да је стала читава филозофија колекционарства. Предмет не чини вредним само материјал од којег је направљен, већ и прича коју је преживео.

Нани Пољанец нас затим води до поставке после које класична представа о музеју потпуно нестаје. Званично се зове „Vložnine 2069“, а Пољанец ју је направио у октобру 2018. године поводом три деценије свог рада, називајући је својом зимницом.

У стакленим теглама, у различитим течностима, „конзервирао“ је успомене из детињства, веселе и тужне тренутке, личне предмете и наочаре – оне кроз које су многи, како стоји у опису поставке, гледали свет и стварали. То и јесте нека врста Нанијеве зимнице успомена. Само што у теглама нису паприке и краставци, него време.

Међу предметима које нам показује су и наочаре телевизијског спикера Миодрага Здравковића, човека чији је лик остао упамћен по једном од најтежих телевизијских саопштења у некадашњој Југославији - да је умро друг Тито. Нани нам прича да је течност у тегли временом нагризла пластични оквир и да су се наочаре распале. У том малом хемијском пеху он је, наравно, одмах пронашао велику метафору: распале су се наочаре – распала се и Југославија.

Слично су, прича нам, прошле и официрске ознаке. Када је видео да их сирће нагриза, пребацио их је у ракију. Уз образложење достојно читаве поставке: „Какво сирће за официре – за њих мора шљивовица“.

И баш зато, ова збирка не личи на класичан музејски час историје. Нани Пољанец прошлост не ставља само иза стакла. Он је пушта да проговори, понекад да се нашали, а понекад и да се распадне пред нашим очима. У томе је лепота Аниног двора. У малим стварима које су успеле да надживе своје време.