Иза њих су милиони километара

Пролећна субота у Ужицу, смена сунца и облака, а простор у срцу града испред Народног музеја је крцат моћним моторима. Ту на платоу, поред немачког тенка ратног трофеја, недавно је поређало своје машине стотинак бајкера – не само ужичких него и придошлих издалека – да означе полазак у нову сезону мото-скупова и бајкерских окупљања широм региона.

Већином су ту проверени мајстори вожње двоточкаша, иза којих су милиони километара. Пређених зарад хобија, авантуре, слободног духа... Од крајњег севера до југа Европе, по југозападној Азији, па и афричком континенту.

Љубав према моторима и дугим путовањима на два точка повезује те људе различитих занимања. Знају их у граду по снажним машинама, виђају у кожним јакнама, препознатљив им је стил бајкера (које понекад прате и којекакве предрасуде). А ни не слуте да су међу њима озбиљни професионалци и породични људи: занатлија вуновлачар, врхунски аутомеханичар, мајстор за поправку плинских уређаја, директори, радници... Али кад се окупе с миљеницима двоточкашима, тада су сви исти – бајкери. 

Обишли целу Европу

Придошле овде дочекује Драгослав Симић Кишко, легенда међу мотористима овог краја, оснивач мото-клуба „Ужице”, неуморни организатор и домаћин овдашњих мото-скупова. Знају га многи бајкери, препознају и по необичним мотоциклима којима привлачи пажњу. А професија му је несвакидашња, традиционални занат: власник је вуновлачарске радионице.

– Од 1998. возим мотор, добар део живота провео сам на њему. Возио на почетку „јаву” (350 кубика), у то време она је била појам. Купио сам је нову у робној кући и питао се како ћу је спустити са спрата, али су помогле покретне степенице. Раније сам возио „рејс” моторе, а пошто супруга Весна и ја сада доста путујемо, изабрали смо и купили најбољи путни мотор. То је атрактивни „хонда голд винг” од 1.800 кубика (има и грејање, темпомат, рикверц...). Обишли смо целу Европу, стигли и на Нордкап, најсевернију тачку Европе о чему сте ви у „Политици” писали. То је била тура преко Литваније, Летоније, Естоније, Финске, Шведске, Норвешке, за 12 дана прешли смо рекордних око 10.500 километара. Заједно с нама путовали су на својим моторима ужички бајкери Станко Радуловић и момак звани Цаци, као и Горан из Вишеграда. А мото-клуб „Ужице” основали смо 2010. У бившој Југославији готово у сваком граду имамо пријатеље, нас из ужичког клуба радо дочекују и тако ширимо пријатељства. Биће и ове сезоне разноврсних дешавања: у Атину са четири мотора идемо 22. маја, у септембру можда у Француску – казује Кишко који је деда, има три унуке.

На питање шта је оно што га и у зрелим годинама веже за овај хоби, одговара:

– Свако кад је млад има нешто у чему жели да се опроба и истакне, да то заволи ако му прија. Ја сам волео моторе, зидао сам куће како бих зарадио новац за први који сам купио (отац је додао што је зафалило за ту „јаву”). Тако је почела та моја љубав према моторима која се не гаси. Кажу да они представљају слободу, задовољство, свет на длану, али ја сматрам да то не може речима да се опише, треба доживети.

На отварању сезоне овде је био и Станко Радуловић, искусан бајкер и познат аутомеханичар, водећи мајстор за „фордова” возила у овом крају. – Моја љубав према моторима почела је у основној школи, тада су били „пони експрес” и „томос” које смо преправљали. Већ од средње ушло се у озбиљнију причу. А онда крећу животне обавезе: егзистенција, породица, други приоритети. Да бих пре тридесетак година обновио ту везу с моторима и почеле су интензивне вожње: тражили смо, на пример, разлог (одлазак на ћевапе) како бисмо мотором отишли у Сарајево. Временом ишло се све даље: био сам на Нордкапу, возио у Португалију, Италију, Грчку и друге земље. Сада возим мотор „сузуки GSX r 1000”.

Какав је тај осећај који привлачи, питамо Радуловића:

– Ако немате намеру да себи искомпликујете живот, не седајте на мотор и немојте се дружити с мотористима – шали се Станко и образлаже – Ту се промени начин живота, стекне много другова и пријатеља, сви се поштујемо. А има их широм екс Југославије, па и Италијана, Грка, Аустријанаца, свуда смо дочекани као најужа родбина. Имамо сада позив од бајкера из Сиска да их посетимо.

На прво овосезонско окупљање пред музејом дошла је са Станком и његова супруга Александра, за ову прилику такође у кожној бајкерској одећи. Она повремено са супругом иде на вожње, колико јој обавезе око деце дозвољавају. Каже да је осећај у вожњи феноменалан, право уживање.

А ево ужичког бајкера, и то пензионера, који сада највише вози, рекоше нам овде. То је стари ас Родољуб Кустурић звани Рода. Непоновљиви плинаш, знани мајстор за гасне уређаје и боце, уградњу ТНГ-а у возила, некад запослен у НИС-у, сада у пензији. Па као што је био посвећен професији, тако се и као пензионер озбиљно посветио моторима и путовањима.

– Први мотор набавио сам пре 28 година, али посао ме је спречавао да га више возим. Сада сам стално уз моторе. У бајкерском свету стекао сам пријатеље широм Европе. С колегом Зораном Павловићем из Шапца стигао и у Јерменију, Грузију, Азербејџан, прво стајање од Ужица било нам је у Истанбулу након 1.000 километара. Дружење, слобода, увек на крилима ветра, то је оно што нас носи, а у вожњи аутомобилом не може да се осети. Возим „јамаху фејзер ф 600”, тај мотор био је са мном и на Доломитима, у Француској, Шпанији... А мото-клуб „Ужице” је јединствен, свуда поштован. 

Из Требиња, да подржи пријатеље Ужичане с којима се сваке године дружи на мото-скуповима, дошао је на отварање сезоне Милан Муратовић Мики, члан мото-клуба „ТНТ”. По струци фотограф, држи фотографску радњу у центру Требиња чиме је наставио очеву професију (та радња ради од 1962.).

– Безмало 40 година возим моторе, обишао сам читаву Европу уздуж и попреко, с клупским колегама био на Нордкапу, у Шпанији и другде. Изузетна је била турнеја по Мароку 2019. која је трајала 25 дана, повремено смо возили и кроз пустињу, где људи туристички не иду. Сада имам три мотора, а возим „хонду ЦБ 1300”. Бајкери су посебни људи, пре свега добри другари, велики хуманитарци, љубављу према двоточкашима спојени. То је нарочита врста слободе живота и вожње, страст, стицање нових пријатеља. Бајкери су једино друштво без интереса, људи који истински уживају у свом хобију. Ми наше одморе планирамо према дестинацијама за вожње. Али мотор зна да буде и опасна ствар. Млађи бајкери седну за снажне моторе и одмах би да прескоче неколико степеница, а само огромни пређени километри дају неку врсту искуства да се може на прави начин реаговати у непредвиђеним ситуацијама – поручује Муратовић.

Порука младима

– Окупљање је уједно и прилика да скренемо пажњу бајкерима да их брзина не понесе, своје моторе спорије да возе, уживају у вожњи. За кратко време, нажалост, приличан број младих настрадао је у саобраћају. Ми искуснији смо ту да упозоримо оне који тек почињу: увек да погледају у ретровизор пре него што крену да претичу, дају мигавац на време, поштују прописе. Наравно, и ми искуснији да се тога и даље придржавамо. А у нашем бајкерском свету млађи мотористи уважавају „старе лавове” – напомиње Драгослав Симић Кишко.

Дисциплина као услов

Станко Радуловић истиче да би човек могао да вози мотор и да се дружи с мотористима морају да постоје и одређени предуслови:

– Прво, нема порока попут кладионице, дрогирања и сличног. Ово је здрава прича, на неки начин као служење војске. Мора да постоји дисциплина. Сви смо породични људи, овде има и деда и очева, будућих очева и будућих мајки, ми се дружимо и помажемо. Ономе ко је спреман да буде такав отворена су врата у нашем мото-клубу и уопште у свету мотора.