Још не знамо како свемир функционише
Годинама су астрономи веровали да ће једна од највећих загонетки модерне астрономије на крају бити објашњена обичном грешком у мерењу. Међутим, најновија посматрања свемира, обављена уз помоћ најмоћнијег свемирског телескопа икада направљеног, показују да проблем није нестао. Напротив, сада је потврђено да је стваран, што значи да наше разумевање свемира није потпуно.
Резултати засновани на посматрањима Свемирског телескопа Џејмс Веб (NASA/ESA/CSA) и истраживањима тима нобеловца Адама Риса (SH0ES Collaboration), објављени су у часопису The Astrophysical Journal Letters. О овој теми извештавали су и NASA, ESA, Johns Hopkins University и Nature.
Реч је о феномену познатом као Хаблова тензија, неслагању између два начина мерења брзине ширења свемира. Научници данас користе два главна начина за одређивање Хаблове константе, односно брзине којом се свемир шири.
Први начин заснива се на проучавању космичког микроталасног позадинског зрачења, својеврсног „одсјаја” Великог праска. Анализом тог древног светла и применом стандардног космолошког модела истраживачи израчунавају коликом брзином би свемир данас требало да се шири.
Други начин подразумева директно мерење данашње брзине ширења свемира посматрањем оближњих звезда и галаксија које се удаљавају од нас. За прецизно одређивање њихових удаљености користе се посебне променљиве звезде, познате као Цефеиде, које служе као својеврсни „космички метар”.
Недостаје важан део слагалице
Проблем је у томе што ова два начина мерења дају различите резултате. Директна посматрања показују да се свемир шири приметно брже него што предвиђа стандардни космолошки модел заснован на подацима из космичког микроталасног позадинског зрачења.
Дуго се претпостављало да је узрок неслагања управо грешка у одређивању удаљености Цефеида. Међутим, Свемирски телескоп Џејмс Веб, захваљујући изузетно прецизним инфрацрвеним инструментима, поново је измерио ове кључне звезде са до сада невиђеном прецизношћу.
Резултат је био изненађујући: разлика није нестала нити се смањила. Напротив, нова мерења потврђују да су претходна директна посматрања била тачна.
То не значи да је откривена нова физика, али значи да објашњење више не може једноставно да се припише лошим мерењима.
Због тога научници сада озбиљно разматрају могућност да у постојећем космолошком моделу недостаје важан део слагалице. Међу могућим објашњењима помињу се неочекивано понашање тамне енергије, постојање нових, до сада неоткривених честица или неки сасвим нови физички процеси који су деловали у раном свемиру.
У историји науке оваква упорна неслагања између теорије и посматрања често су водила до великих открића. Зато многи истраживачи сматрају да би Хаблова тензија могла да представља први озбиљан наговештај да је време за нову револуцију у космологији, закључује Nature.
