Стари мотиви за ново доба
Драгица Пејовић представила је радове удружења „Две моје златне руке” на Фестивалу традиционалних укуса
Двоглави орао представљен у техници златовеза симбол је наше традиције и државе. Амблем нашег грба урађен старом техником веза, још из времена Византијског царства представља симетрију, јединство небеског и земаљског и, кажу стари, пуноћу васељене – прича Драгица Пејовић, оснивач удружења „Две моје златне руке”, а са којом смо разговарали на једном од фестивала традиционалних укуса.
Она је искористила позив да представи традицију српског веза излажући своје креације и радове Удружења. Осим двоглавог орла, приказала је и у златовезу извезене појасеве са српске традиционалне одеће, као и некад популарне манжетне које уз њу иду.
„Златовез је вез са танком златном или сребрном украсном нити, такозваном срмом, на текстилу. Углавном се та техника користи за украшавање народне, литургијске, односно владарске одеће. Код нас су углавном појасеви украшавани техником златовеза, правом срмом. То је био утицај Византије у српској култури одевања”, каже Драгица, показујући на појасу орнамент из манастира Милешева.
„У византијској епохи и царству, све је било богато украшено. Јер, бисери и злато су симболи успеха. Кристали који се пришивају, такође. Техника златовеза са сребрном нити значи да се сребрна нит полаже на платно и са другом и основном нити ухвати и спаја. Увек се, значи, ради са две нити”.
Каже и да су манжетне, као посебан украс око руке, некада и код нас на двору биле карактеристичне. Оне које сада ради, мало су другачијег стила од некадашњих : „Транспортујемо их данашњим везом у ново време, како би изгледале пријемчиво за савремене укусе. Тачније, старе мотиве уносимо у гардеробу модерног времена, тако да свако може одећу украшену старим мотивима да носи с поносом”.
Цветни мотиви Шумадије, такође, поново су популарни у везу на хаљинама, јер мода се враћа, сматра организаторка фестивала традиционалних укуса Кристина Тодоровић, додајући да Србија поред богате традиције исхране, има у Европи запажену традицију у изради одеће. Она каже да изложени комади у златном везу коштају по око 10 хиљада динара, а представљају вечне комаде украса за одећу из ормара.
Удружење „Две моје златне руке” окупља 12 жена. Основано је 2017. године са циљем оживљавања, опстанка и развоја уметничких заната, односно домаће радиности, а ради очувања традиције, природне и културне баштине и да би се спречило уништавање културних добара. Поред промовисања и старих и савремених заната, циљ УДРУЖЕЊА ЈЕ и развој новог уметничког занатског изражавања и подстицај женског предузетништва. Удружење организује радионице уметничких и старих заната. – веза, хеклања, плетења, израде накита и домаћих сапуна.
Двоглави орао на грбу Србије
Први пут се код нас двоглави орао као древни и потом византијски симбол јавља у време владара Стефана Немање и династије Немањића. Од тада се задржао као трајни државни амблем – званично је на грб и враћен 1882. године прогласом Краљевине Србије.
Данашњи грб Србије приказује сребрног двоглавог орла на црвеном штиту, са златним наоружањем. На грудима орла налази се мањи црвени штит са крстом и четири оцила, који представља национални идентитет. Изнад штита је краљевска круна, а у подножју су два златна љиљана.
Похвала кнезу Лазару
Најпознатији српски златовез је „Похвала цару Лазару”, који је после битке на Косову извезла монахиња Јефимија. Златовез, иначе, потиче са Истока и примењује се више од две хиљаде година, а посредством Византије се шири у Европу где се најпре примењивао за израду свештеничких одора. Временом се ради на одећи владара, а потом и обичних људи. Чист златовез је рађен на платну, док је на тањим материјалима у комбинацији памучног и свиленог конца. Вез је украшаван и зрнцима корала, шљокицама и украсним гајтанима и тракама. У 19. веку био је знак престижа и кад се њиме украшавала момачка одора како би показала девојци да „ђувегија” има богатство.
