Приче из Босанске Крупе

Ни мањег места, ни више познатих личности које су уцртале дубок траг у историји, уметности, науци, друштвеном животу.

Управо то је Босанска Крупа, градић на северозападу БиХ с десетак хиљада становника, на чаробној Уни. Овде су рођени сликари Енвер Крупић, Коста Хакман, Дубравко Терзић, графичар Бошко Карановић, књижевници Бранко Ћопић, Енес Кишевић, Антун Голубић, Ризо Џафић, Мурат Шувалић, есејиста и родољуб Сафет Крупић, филозоф Коста Мајкић, хајдук Петар Поповић Пеција, певач Борислав Дрљача…

Они су, у својим делима, сачували трајну успомену на Крупу и Уну, на завичај.

Слике Енвера Крупића који се, средином прошлог века школовао у европским метрополама, цењене су у свету. Сликао је Уну, њене слапове, обале, риболовце и чамџије, пејзаже, куће поред реке и мостове.

Легенде о настанку

О овој реци и граду, на њеним обалама постоји више легенди које живе вековима. Према једној, Уна је добила име у време старог Рима, када је један војник, после тешких битака, тражећи место за одмор и за окрепу, ненадано избио на обале реке, и запањен лепотом слапова, узвикнуо „уна”, што на латинском значи једна, односно јединствена.

По другом предању у долини Уне и њене притоке Крушнице, живела је девојка Крупана, о чијој лепоти се далеко прочуло. Припадала је богатој породици, а од иметка на брежуљку је саградила тврђаву Псет, око које се касније развио садашњи град и по њој добио име, Крупа.

Енвер Куленовић

Кроз историју, подсећа професор Енвер Куленовић, тврђава је претрпела многа рушења, али је ипак сачувала главне контуре.

„У два наврата 1522. и 1523. године Сурин паша Босански покушао је с 2.000 коњаника и 5.000 војника да освоји узвишење с градом. Оно што њему није успело, 40 година касније остварио је Мустафа паша Соколовић,” прича Куленовић.

Историчари су записали да су 23. јуна 1565. године Османлије освојиле град и тврђаву.

Од заузећа Крупе, па до Карловачког мира 1699. године водиле су се честе борбе између аустријских и османских трупа. Према попису 1833. године тврђава у Крупи (у кадилуку Каменград), била је добро снабдевена оружјем и оруђем за одбрану. Ту је било 14 топова разних калибара, 3.300 ока барута, тј. 66 сандука, 60 ока олова у полузи, четири оке мисирског фитиља, много крампова, лопата и секира.

Касније, око тврђаве ширио се град на истој или другој обали Уне, а у близини три богомоље, џамија, католичка и православна црква. Псет, на надморској висини од 230 метара, јесте национални споменик БиХ, којег посећују многи туристи. Одатле се види цела Крупа и унска долина.

У подножју града Псета, у Дому културе изграђеном 1902. је „Завичајна збирка графика Бошка Карановића” проглашена националним благом БиХ.

Десетак километара низводно од Крупе, у селу Блатна, 1882. године, рођен је сликар Лазар Дрљача. Ликовну академију у Бечу завршио је уочи Првог светског рата. Његова најпознатија дела, настала у главном граду аустријског царстава, потом Риму и Паризу су „Портрет од Берте”, „Коперник”, „Цапин” „Из босанске махале”, „Три коњаника”…

Ипак, сјај европских метропола није га нарочито импресионирао. Зато се 1931. године вратио у Подгрмеч, али не задуго. Дрљачин немирни дух и уметничка знатижеља терали су га даље. Троколицом је 1932. дошао у Коњиц и планину Прењ, где се настанио у чобанској колиби. За себе је често говорио да је постао прави, тврди босански сељак.

„Ја сам вам у ствари Богумил,” понављао је Дрљача. У новој средини, у планинској дивљини поживео је 88 година. Умро је 1970. На његовом стећку, ћирилицом пише: „Нека се зна да откад на мене поставише стећак ни путници по земљи, ни звијезде по небу не могу да залутају мртав живима постах путоказ.”

Лазаров рођак, Боро Дрљача, певач народних песама, причао нам је да се Лазар, после завршеног браварског заната у Сарајеву 1906. године, вратио кући и радио у шуми у Грмечу. Секачи и шумски радници препознали су његов сликарски таленат. Говорили су му да се мане шуме и клада, и крене у школу да учи за сликара. Лазо их је послушао. Отишао је у Беч и примљен је на ликовну академију.

Крупљани се поносе и песмом „Мала моја из Босанске Крупе” коју је 1969. написао Бранко Ћопић. У тој чувеној песми сетно пева о својој гимназијској љубави. Остала је загонетка, каже његов комшија Илија Бундало из Хашана, коме је била посвећена. Извесно је, једино, да је опевао своју ђачку симпатију, када је имао 12 година.

Према једној верзији, „мала” је кћерка крупског проте, и учитељица која се удала за познатог професора Грађевинског факултета у Београду. Једном приликом, Бранко је, гостујући на песничким сусретима „Стазама детињства”, испричао како су његов рођак Бошко Васиљевић и неки Крупљани збијали шале о тој песми и „малој” из Босанске Крупе.

„Када сам једне прилике, а бејаше пролеће, дошао из Београда у Крупу и запутио се стазама мога детињства, заскочи ме нека зврндава и пијана баба, окачи ми се око врата, поче ме грлити и љубити. Уз то рече: „Где си ти љубави моја, љубавниче мој.” За мало, тако не упадосмо у Уну. Збуњен, питао сам ко си ти и шта хоћеш од мене,” испричао је Бранко. На то му она узврати:

„Како не знаш, ја сам она твоја мала из Босанске Крупе којој си песме писао.”

Писац је питао жену ко ју је наговорио да га тако пресретне, а она је после краћег изврдавања одговора и обећања да ће од књижевника добити пет динара, признала да су је на то наговорили Бошко Новаковић и неки рођаци.

„Прво су планирали позвати глумицу Нелу Ержишник да ме тако пресретне, али је она тражила висок хонорар. Ова баба је пристала за два чокања ракије,” испричао је Ћопић, крајишки шерет и непревазиђени лирик „меког срца”.

Боем с Уне

Песник и глумац Енес Кишевић, боем с Уне, о своме рођењу у Босанској Крупи баш на 1. мај 1947. причао је да је на дан рођења добио живот на дар, па „кад цели свет слави празник рада, ја славим празник живота.”

Кишевић, радо виђен гост на песничким сусретима у част Бранка Ћопића, једном је објаснио и шта значи бити боем:

„Бити боем не значи љуљати се у чамцу свога пијанства, него у чамцу свога духа. Боеми не живе од данас до сутра, него једном, заувек. Прави боем може бити трезвено опијен, али никада пијан. Дух времена не ствара друштво већ појединци.”

Рај на води

Босанска Крупа је рај за рафтинг, кану и риболов. У Уни се могу уловити крупни примерци шарана и пастрмке, а има и липљена, клена и штуке. Дрвени мостови спајају две обале Уне, поред које су Мале аде са седам речних оточића. У Босанској Крупи често се одржавају мали сајмови и традиционалне манифестације које привлаче велики број туриста. Најпознатије су утрка „Унски лађари” и „Потрага за краљицом Уне”, у лову на племениту рибу „младицу”.

Раздаљине

Босанска Крупа је 34 километра удаљена од Бихаћа и Новог Града (Босански Нови) 120 километара од Бањалуке, 150 километара од Загреба. Цесте споредног значења укрштају се у крупској котлини с главним путем и пругом дуж Уне, те повезују Босанску Крупу са Санским Мостом, Босанским Петровцем и Цазином.