Балкански разбојник на делу

Истога дана, 28. јуна 1914. године, када је од Принципових хитаца у Сарајеву издахнуо наследник Хабзбуршког престола, у сатиричном немачком часопису „Kladderadatsch-у” је објављена карикатура Фердинанда Шпигела. „Балкански разбојник” (Balkanrauber), на којој је приказан потпуно заокружен негативни стереотип Балканца. To je крупан и робустан мушкарац, грубих црта лица, на коме се истичу дуги црни брци, густе срасле обрве, клемпаве уши и дебеле усне. Обучен je у кожух украшен ордењем, а за појас чакшира заденути су бодежи и револвери. Управо је опљачкао и готово до гола скинуо Немца, оставивши му само кошуљу, нараменице и једну ципелу. Незадовољан је пленом: оделом, накитом и књигом. To објашњава на „балканском језику”, измишљеним за ову прилику: у слободном преводу на немачки: „Брилијантска игла лажна, прстење лажно, чак ни књига није Улштајнова. Све исто! Фуј, дођавола, какав је то уопште фрајер.”

Неке речи тог „језика” подсећају или су стварно руске, јер „Балканци”, у ствари, не само да су изложени руском политичком утицају већ су – као већином Словени – за немачку пропаганду и сами једна „подврста Руса”.

Горке и убојите карикатуре

Овако у књизи „Црни Петар и балкански разбојници: Балкан и Србија у немачким сатиричним часописима(1903–1918)” издање „Чигоја штампа”, историчар, професор др Милан Ристовић даје тек један опис карикатуре преко којих је могуће пратити и историјски ток догађаја тих година. Наиме, како је у рецензији ове студије приметио Андрија Митровић, ова књига „показује колико горке, неукусне и пре свега убојите могу бити карикатуре, али и остали садржаји хумористичке штампе.”

Ристовић, који је радни век провео као професор Опште савремене историје на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, аутор је многих студија, монографија и књига, у којима осветљава историјске догађаје из неочекиваног угла, некада кроз животе анонимних појединаца, свакидашњи живот или, као у овом случају, кроз ликовне прилоге (карикатуре). Оне илуструју део ратне пропаганде о Балкану и српским темама, а објављиване су од 1903. до 1918. године у берлинским сатиричним часописима „Kladderadatsch”, „Der Wahre Jacob”, „Lustige Blater”, „Ulk u Simplicissimus”. Управо су карикатуре и илустрације биле основа за негативну анализу Балкана, која се 1914. претворила у заокружену слику непријатеља у чијем средишту се нашла Србија. Она је, како пише историчар, пласирана немачкој јавности, посебно у прве две ратне године.

Ристовић пише:

„Атентат у Сарајеву, у коме је страдао надвојвода Фердинанд, непопуларни, све присутни ʼузнемирујући факторʼ немачкој јавности представљен je у његовој ʼзваничној верзијиʼ, по којој је кривица лежала на влади у Београду, иако правих доказа за ту тешку оптужбу није било. Надвојводина смрт je у Берлину дочекана као нека врста олакшања, a сам кајзер је невољно због те вести прекинуо једрење. Несрећни сплет околности око атентата у Сарајеву најзад је створио прилику која je у Берлину била дуго очекивана за почетак великог обрачуна, пре свега са главном заштитницом Србије – Русијом.”

Брзо је кренула жестока пропаганда против Србије у коју се укључују и сатирични илустровани листови. Од хумористичких часописа се очекивао озбиљан „ратни допринос”; подсећа историчар, тражило се да испуне „националну мисију”, да „хумор бије битке, и у влажним рововима уз помоћ хумористичких часописа помаже на фронту.”

Историчар примећује и да „крајем 1916. године нагло нестају сатирични коментари на збивања са Балканског бојишта. Наговештаван брзи слом фронта који је Антанта са својим балканским савезницима успоставила, поновно активирање већ отписане српске војске и њени први велики успеси у ослобађању делова своје државне територије свакако су утицали на то да пресахне и илустраторска инвентивност.”

Рат се претворио у крваву рутину која предуго траје, с неизвесним исходом. Све је то утицало да се у илустрованим хумористичним часописима заборави на „Црног Петра”, више пута на њиховим страницама покопаног, и његове „балканске разбојнике” и њихове савезнике.

Етничка и расна нетрпељивост

Ристовић подсећа и да су карикатуре с балканским и српским темама биле основа за негативну анализу Балкана, у коју су били уграђени елементи стереотипа о Оријенту, Балкану, али и већ изграђене негативне пројекције Србије, коришћене у кризним ситуацијама (1903, Анексиона криза, Балкански ратови). Таква слика није била обојена само нетрпељивошћу према нечему што је страно, она је постала подлога за ратно пласирање негативног стереотипа о Србији као о непријатељској земљи и нацији; у њој су уочљиви и јасни ставови који садрже елементе етничке и расне нетрпељивости. Али, није се поразом и распадом Аустроугарске царевине све завршило.

Ристовић сматра да је „део негативних стереотипа о балканском, југословенском и српском географском, политичком, културном и етничком простору, ствараних и пласираних у време до Првог светског рата и разрађиван током рата, поново активирани у Другом светском рату. Поједине њихове елементе могуће је уочити и током југословенске кризе деведесетих година 20. века.”