Љубавно писмо Кини

До 27. јуна у Дотс галерији (Булевар војводе Бојовића 4, К дистрикт) отворена је изложба Весне Перуновић „Метод у лудилу”. Уметница је дипломирала и магистрирала на Факултету ликовних уметности у Београду 1987. године, а од 1988. живи и ради у Торонту.

У својим радовима Весна Перуновић промишља тензије између слободе и ограничења, интимности и измештености – искустава која деле сви они који се крећу између више домовина – отварајући простор за дијалог и емпатију.

Уметница се готово четири деценије континуирано бави темама граница, миграција и идентитета. Њена мултидисциплинарна пракса обухвата перформанс, инсталацију, цртеж, видео и текстил, а радови су јој представљени на бројним изложбама и међународним бијеналима широм Европе, Северне и Јужне Америке, као и Азије. Њена дела део су релевантних музејских и јавних колекција.

За назив изложбе узели сте Шекспирову синтагму „Метод у лудилу”. У којем контексту је овде примењен тај метод?

Чувена поетска синтагма „Има метода у том лудилу” из Шекспировог Хамлета, веома прецизно описује начин на који доживљавам пре свега време у којем живимо, а такође и свој уметнички процес.

Живимо у свету који је често хаотичан, преплављен информацијама, кризама, поделама и неизвесношћу. У таквим околностима уметнички процес за мене постаје начин да унесем ред у сложеност стварности и да пронађем смисао тамо где га на први поглед нема.

„Метод” је за мене процес истраживања, проналажења одговарајућих материјала, повезивања идеја, размишљања, искустава и рада, једном речју, процес стварања. Многи моји радови настају кроз дуготрајан, готово ритуалан рад који захтева стрпљење и посвећеност. Кроз тај процес покушавам да разумем свет око себе и своје место у њему.

Зато Метод у лудилу није само наслов изложбе, већ и својеврсна животна стратегија – потрага за смислом, повезаношћу и хуманошћу у времену које често делује хаотично, застрашујуће и тешко разумљиво.

Материјали које користите за ваше радове су папир, пластика, тканине. Мекани материјали за реализацију „тврдих, тешких” тема као што су људска права, женска права…

Да, мој рад је саткан од супротности. То му даје динамику и ствара одређену врсту тензије, дијалога. У радовима користим материјале које сте поменули, папир, школске свеске, тканину, конац, пластику и друге свакодневне, наизглед крхке материјале да бих говорила о темама које су веома озбиљне и сложене. Тај контраст између мекоће материјала и тежине тема којима се бавим управо говори о комплексности света у којем живимо.

Мислим да кроз материјале који одражавају нежност, рањивост и крхкост могу тачније да се пренесу искуства друштвених неправди, кршења људских права, родних неједнакости, миграција, жеље за припадањем. Мекани материјали нас подсећају на тело, на дом, на свакодневни живот, на бригу и међусобну повезаност.

То су материјали које сви препознајемо и са којима имамо непосредан однос. Они носе трагове додира, времена и употребе. Кроз њих политичке и друштвене теме постају личније и ближе. Брига, емпатија и солидарност су за мене једнако важни облици отпора и вредности које покушавам да пренесем кроз овај специфични избор материјала и мој уметнички процес.

Доминантан је рад Ми и они, настао поводом протеста „Окупирајте Вол стрит”. И ту сте дошли на идеју да употребите пластичне везице које је полиција користила за везивање руку демонстраната. Ипак, интуитивно, настала је шира идеја. На који начин осветљавате тај однос „нас и њих”?

Рад Ми и они / Us and Them је централни рад на овој изложби. Идеја за тај рад је настала за време мог боравка у ISCP уметничкој резиденцији, 2012, када су се дешавали протести „Occupy Wall Street”. Приликом протеста, полиција је почела да користи пластичне везице за везивање демонстраната. Тај конкретан политички тренутак био је почетна инспирација, али је рад временом прерастао у шире промишљање механизама поделе, искључивања и стварања различитих друштвених „табора”.

У овој просторној инсталацији, чији је тлоцрт обликован у форми свастике, користим снажно бело светло пројекције које омогућава посетиоцима да на зидовима виде сопствене сенке. У тренутку када се људска фигура претвори у сенку, њен индивидуални идентитет постаје мање важан. Више не знамо ко је ко, не видимо нечију националност, политичка уверења, порекло, друштвени статус или друге идентитетске одреднице које нас често деле.

На тај начин рад преиспитује саму идеју поделе на „нас” и „њих”. Људи који улазе у простор рада постају једнаки у својим сенкама – сведени на основно људско присуство. Сенка овде функционише као универзални идентитет, као простор у којем привремено нестају разлике које друштва и политички системи често користе за стварање граница, сукоба и хијерархија. Рад тако поставља питање колико су те поделе стварне, а колико су конструкције које су нам наметнуте.

„Ломљене” папирне тањире, рад настао у Кини супротставили сте традиционалном кинеском порцелану. Какав је био ваш доживљај Кине, не само у уметничком смислу, већ и шире?

Mending Broken China је својеврсно љубавно писмо Кини и времену које сам провела у тој фасцинантној земљи и култури. Рад је настао из непосредног искуства сусрета са Кином, али и из дивљења према њеној сложеној историји, традицији и савременом развоју.

Кина је на мене оставила веома снажан утисак. Пре свега, имам велико поштовање према начину на који је у релативно кратком временском периоду успела да трансформише своје друштво и извуче милионе људи из сиромаштва. Такође ме је инспирисао њихов однос према раду, знању и образовању, као и дубоко поштовање према занатима и вештинама које се преносе кроз генерације.

Различитости између кинеске и западне културе доживљавам не као опструкцију, већ као прилику за учење. Мислим да кроз сусрет са другачијим начинима размишљања можемо боље разумети и друге и себе. Зато је за мене рад Mending Broken China не само рад који говори о поправљању и спајању фрагмената „разбијеног порцелана” у нове целине већ је много више метафора о поштовању, учењу и покушају да се кроз уметност успостави дијалог између различитих култура.

Колико су ваши радови медитативни?

Моји радови су медитативни пре свега за мене саму, јер процес њиховог настајања траје дуго и одвија се кроз ритмове понављања, који у себи носе елементе ритуала и мантре. Такви процеси успоравају време и свакодневни темпо и стварају простор за концентрацију, присуство и рефлексију. На неки начин, они имају готово терапеутски ефекат и представљају мој лични „метод у лудилу” – начин да успоставим ред, смисао и равнотежу у свету који је често хаотичан и преоптерећен информацијама.

Верујем да се тај квалитет преноси и на посматрача. Радови позивају на застајање, посматрање и промишљање. Публика је суочена са траговима дуготрајног и посвећеног рада, са тактилношћу материјала и слојевима значења који се откривају постепено. Та врста пажње и присутности, која је неопходна и за медитацију, отвара могућност за дубље искуство сусрета са радом.

Преиспитујете и питање људских права, тачније однос према њему. Научили сте чак и Брајево писмо. О којим друштвеним групама говорите и на који начин показујете однос друштва и држава према њима?

У раду Reverse Code Брајева азбука није коришћена у свом уобичајеном контексту нити се рад директно односи на особе са оштећењем вида. Она функционише као метафора за различите облике друштвеног и политичког „слепила” – за оно што не желимо да видимо, препознамо или прихватимо, иако нам се налази пред очима.

Учећи Брајеву азбуку, интересовало ме је пре свега питање читања и декодирања стварности. Шта постаје видљиво, а шта остаје скривено? Ко одређује које информације, која искуства или друштвени проблеми заслужују пажњу, а који остају занемарени? У том смислу, рад се бави ширим питањем људских права и односом друштва према различитим маргинализованим и рањивим групама чији се гласови често не чују довољно или се систематски потискују.

Reverse Code указује на раскорак између декларативног залагања за људска права и њихове стварне примене. Рад не говори о једној конкретној друштвеној групи, већ преиспитује механизме искључивања, игнорисања и невидљивости који погађају различите заједнице. Брајева азбука тако постаје симбол потребе да научимо да читамо другачије – да препознамо оно што друштво често бира да не види и да развијемо већу одговорност према другима и заједничком простору у којем живимо.

Да ли се ангажована уметност данас лакше „пробија” до публике ?

Да, јер живимо у времену бројних друштвених, политичких и еколошких криза које сви на неки начин осећамо. Делимо исту стварност и суочавамо се са сличним питањима, неизвесностима и изазовима, па постоји већа потреба за просторима у којима можемо да промишљамо и разумемо свет око себе.

Мислим да уметност нема задатак да нуди једноставне одговоре, већ да укаже на аномалије, осветли оно што на први поглед није видљиво и отвори простор за критичко промишљање. И када је апстрактна, она може да пробуди свест о стварности и да нам омогући да је сагледамо из другачије перспективе.

Због тога уметност видим као неку врсту кормила или оријентира – не у смислу да показује једини исправан правац, већ да нам помаже да се снађемо у сложености времена у којем живимо. Зато мислим да је њена комуникација са публиком данас често непосреднија и снажнија. Уметност која је политички свесна може да делује као облик активизма кроз пажњу, разумевање и емпатију, и тако нас подстиче да будемо свеснији себе, других и наше реалности.