Гепрат и његови Срби

„По­здра­вљам у ва­ма офи­ци­ре, ко­ји сте во­ди­ли вој­ску ко­јој се цео свет ди­ви. По­здра­вљам у ва­ма вој­ни­ке ко­ји сте уме­ли са то­ли­ко хра­бро­сти, оду­ше­вље­ња и по­жр­тво­ва­ња да се ла­вов­ски бо­ри­те про­тив де­сет пу­та ја­чег не­при­ја­те­ља, по­здра­вљам у ва­ма љу­де.”

Ово су ре­чи ко­је је, пре 110 го­ди­на из­го­во­рио Емил Пол Ге­прат, фран­цу­ски ви­це­ад­ми­рал и гу­вер­нер гра­да Би­зер­те, у да­на­шњем Ту­ни­су док је на оба­ла­ма се­вер­не Афри­ке до­че­ки­вао срп­ску вој­ску. Ове ње­го­ве ре­чи има­ју по­себ­ну те­жи­ну ка­да се узме у об­зир ста­ње у ко­јем се срп­ска вој­ска та­да на­ла­зи­ла. Јер те 1916. го­ди­не срп­ска вој­ска у Ту­нис ни­је до­шла на по­бед­нич­ку па­ра­ду већ на ле­че­ње и опо­ра­вак, по­сле ис­цр­пљу­ју­ћег по­вла­че­ња пре­ко Ал­ба­ни­је. Мно­ги су на оба­лу Афри­ке сти­гли на но­си­ли­ма, ис­цр­пље­ни од гла­ди, бо­ле­сти и по­вре­да.

Си­ту­а­ци­ја на фрон­ту ни­је обе­ћа­ва­ла ско­ра­шњи крај ра­та, та­ко да су Фран­цу­зи, Бри­тан­ци, Ита­ли­ја­ни би­ли ви­ше окре­ну­ти се­би не­го што су мо­гли да ми­сле на суд­би­ну срп­ске вој­ске. Ипак, у том тре­нут­ку срп­ски вој­ни­ци у да­ле­кој Афри­ци на­и­шли су на по­др­шку чо­ве­ка ко­га ће са пра­вом уско­ро на­зва­ти „срп­ска мај­ка”. Био је то Ге­прат.

Про­шло је тач­но 110 го­ди­на от­ка­ко је по­че­ла ева­ку­а­ци­ја из­не­мо­глих срп­ских вој­ни­ка и ци­ви­ла с ал­бан­ске оба­ле, из лу­ка Драч, Ва­ло­на и Ме­до­ва. Ве­ћи­на њих би­ла је упу­ће­на на Крф, али јед­ном бро­ју од­ре­ди­ште је по­ста­ла се­вер­на Афри­ка. Та­мо је у гра­ду Би­зер­ти, у нај­се­вер­ни­јем африч­ком гра­ду, Ту­ни­су, ко­ји се та­да на­ла­зио у са­ста­ву Фран­цу­ске, би­ла осно­ва­на при­вре­ме­на са­ни­тет­ска уста­но­ва, на­ме­ње­на ле­че­њу и опо­рав­ку срп­ских вој­ни­ка и ци­ви­ла. Бол­ни­цу је фор­ми­рао фран­цу­ски вој­ни са­ни­тет у са­рад­њи са срп­ским и дру­гим са­ве­знич­ким ле­ка­ри­ма.

Осим у Би­зер­ти, вој­не бол­ни­це су би­ле осно­ва­не и у гра­до­ви­ма: Ту­нис, Си­ди Аб­да­лах (да­нас Мен­зел Бур­ги­ба) и Ал­жир, али и у дру­гим ме­сти­ма. Би­зер­та је то­ком ра­та слу­жи­ла и као ре­грут­ни цен­тар за обу­ку вој­ни­ка и при­хват до­бро­во­ља­ца ко­ји су ова­мо при­сти­за­ли из дру­гих де­ло­ва све­та. Про­це­њу­је се да је то­ком Дру­гог свет­ског ра­та кроз Би­зер­ту и оста­ле цен­тре у се­вер­ној Афри­ци про­шло ви­ше од 60.000 срп­ских вој­ни­ка и ци­ви­ла, од­но­сно да је сва­ки тре­ћи вој­ник ко­ји се бо­рио на Со­лун­ском фрон­ту бо­ра­вио у Афри­ци, би­ло на ле­че­њу, би­ло због при­хва­та и ре­ор­га­ни­за­ци­је вој­ске.

Пи­та­ње је, ме­ђу­тим, да ли би срп­ска вој­ска у се­вер­ној Афри­ци на­и­шла на та­кав при­јем и да ли би има­ла, за оно вре­ме и рат­не при­ли­ке, со­лид­не усло­ве ле­че­ња да ни­је на­и­шла на раз­у­ме­ва­ње и по­др­шку јед­ног чо­ве­ка – ад­ми­ра­ла Ге­пра­та. Јер, ме­ђу срп­ским вој­ни­ци­ма ко­ји су у зи­му и ра­но про­ле­ће 1916. по­че­ли да при­сти­жу на оба­ле Афри­ке вла­да­ле су и за­ра­зне бо­ле­сти, а ме­ђу са­ве­зни­ци­ма се би­ла пре­не­ла вест и да је део њих био за­ра­жен од ко­ле­ре. У тим окол­но­сти­ма у Вр­хов­ној ко­ман­ди фран­цу­ске вој­ске по­сто­ја­ла је иде­ја да се срп­ски вој­ни­ци сме­сте у Са­ха­ру, у им­про­ви­зо­ва­не бол­ни­це сме­ште­не ис­под ша­то­ра, ка­ко се за­ра­зне бо­ле­сти не би пре­не­ле на ло­кал­но ста­нов­ни­штво. Су­прот­но тим иде­ја­ма ад­ми­рал Ге­прат је на сво­ју од­го­вор­ност и по­сле раз­го­во­ра с ле­ка­ри­ма и оби­ла­ска пр­вог бро­да ко­ји је ја­ну­а­ра 1916 упло­вио у Би­зер­ту, од­лу­чио да се из­не­мо­гли вој­ни­ци сме­сте у пра­ве бол­ни­це, под „чвр­стим кро­вом.”

И већ од апри­ла смрт­ност ме­ђу бо­ле­сним и ра­ње­ним срп­ским вој­ни­ци­ма би­ла је ма­ња од де­сет од­сто. Ге­прат је омо­гу­ћио да на­ши вој­ни­ци има­ју сле­до­ва­ње од јед­ног ки­ло­гра­ма хле­ба днев­но, у од­но­су на 600 гра­ма ко­ли­ко је при­па­да­ло фран­цу­ским и оста­лим са­ве­знич­ким вој­ни­ци­ма. А што је нај­ва­жни­је, од­но­сио се пре­ма срп­ским вој­ни­ци­ма и офи­ци­ри­ма с нај­ве­ћом па­жњом и ува­жа­ва­њем, као пре­ма ви­те­зо­ви­ма, не­ве­за­но од по­ло­жа­ја у ко­јем су се тре­нут­но на­ла­зи­ли. Чим би на ули­ци угле­дао не­ког срп­ског вој­ни­ка, по­здра­вио би га и ба­рем на крат­ко са њим по­раз­го­ва­рао, а до­не­кле је на­у­чио и срп­ски је­зик. За­то су га вој­ни­ци про­зва­ли „срп­ска мај­ка”, а ме­ђу ње­го­вим прет­по­ста­вље­ним на­ста­ла је уз­ре­чи­ца: „Ге­прат и ње­го­ви Ср­би.”

Же­ле­ћи да му ба­рем до­не­кле уз­вра­те, срп­ски вој­ни­ци су у част ад­ми­ра­ла Ге­пра­та ор­га­ни­зо­ва­ли па­ра­ду при­ли­ком ње­го­вог од­ла­ска из Би­зер­те. Ипак, нај­ве­ће по­ча­сти од на­шег на­ро­да ад­ми­рал је до­био по­сле ра­та. Као из­раз ис­кре­не за­хвал­но­сти до­де­љен му је Ор­ден бе­лог ор­ла с ма­че­ви­ма пр­вог ре­да (нај­ве­ће од­ли­ко­ва­ње по­сле Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде), а ка­да је фе­бру­а­ра 1931. по­се­тио Бе­о­град, при­ре­ђен му је ве­ли­чан­ствен до­чек. На же­ле­знич­кој ста­ни­ци до­че­ка­ло га је на хи­ља­де љу­ди, ко­ји су га бу­квал­но на ру­ка­ма но­си­ли до Сла­ви­је. Јед­на од бе­о­град­ских ули­ца да­нас но­си ње­го­во име.

Ина­че, вој­на бол­ни­ца у Би­зер­ти по­сто­ја­ла је до 1919. го­ди­не, а бо­ле­сни и ра­ње­ни срп­ски вој­ни­ци при­сти­за­ли су у се­вер­ну Афри­ку у три та­ла­са. Пр­ви и нај­ве­ћи био је у зи­му и ра­но про­ле­ће 1916, ка­да су ова­мо при­сти­за­ли вој­ни­ци ко­ји су пре­ба­че­ни с ал­бан­ске оба­ле, али и са остр­ва Кр­фа, због пре­бу­ки­ра­но­сти та­мо­шњих бол­нич­ких ка­па­ци­те­та. Дру­ги је био у ле­то и је­сен исте го­ди­не, по­сле пре­ба­ци­ва­ња вој­ни­ка на Со­лун­ски фронт, ка­да су пут се­вер­не Афри­ке по­че­ли при­сти­за­ти ра­ње­ни­ци и ин­ва­ли­ди из би­та­ка на Гор­ни­че­ву и Кај­мак­ча­ла­ну. Тре­ћи та­лас је био 1917. и 1918. го­ди­не, ка­да је, осим као ле­чи­ли­ште за бо­ле­сне и ра­ње­не са фрон­та, Би­зер­та по­ста­ла ва­жан цен­тар за при­хват и обу­ку срп­ских до­бро­во­ља­ца из Аме­ри­ке и дру­гих де­ло­ва све­та, али и за ре­ор­га­ни­за­ци­ју срп­ске вој­ске.

Број пре­ба­че­них вој­ни­ка и ци­ви­ла био је из­у­зет­но ве­ли­ки. Та­ко је, пре­ма не­ким про­це­на­ма са­мо са остр­ва Кр­фа у пе­ри­о­ду од фе­бру­а­ра до ма­ја 1916. пре­ба­че­но 11.417 вој­ни­ка и ци­ви­ла, а до кра­ја ра­та је кроз Би­зер­ту про­шло или у њој ле­че­но 60.000 љу­ди, од­но­сно сва­ки тре­ћи вој­ник или ци­вил ева­ку­и­сан с ал­бан­ске оба­ле. Смрт­ност је у по­чет­ку би­ла ве­ли­ка, али је од апри­ла спа­ла на ма­ње од 10 од­сто. Има­ју­ћи у ви­ду рат­не усло­ве и озбиљ­ност бо­ле­сти и по­вре­да то је био ве­ли­ки успех.

На те­ри­то­ри­ји да­на­шњег Ту­ни­са је укуп­но би­ло 10 бол­ни­ца, од ко­јих у Би­зер­ти три. Вре­ме­ном, не­ке од њих су по­ста­ле спе­ци­ја­ли­зо­ва­не за од­ре­ђе­не бо­ле­сти или ста­ња. Та­ко је бол­ни­ца „Си­он” у Би­зер­ти по­зна­та и као „срп­ска ку­ћа” слу­жи­ла као ле­чи­ли­ште за те­шке ра­ње­ни­ке, јед­на од бол­ни­ца у ме­сту Си­ди Абу­далх при­хва­та­ла је вој­ни­ке ко­ји су услед на­по­ра и рат­них стра­хо­та нер­вно обо­ле­ли, док су ло­гор Ла­у­за­уз, сме­штен се­вер­но од Би­зер­те и ка­сар­на „Лам­берт” слу­жи­ли за ре­ха­би­ли­та­ци­ју ин­ва­ли­да. У њи­ма су при­ме­њи­ва­ле са­вре­ме­не ме­то­де ле­че­ња и ре­ха­би­ли­та­ци­је, па је та­ко у ка­сар­ни „Лам­берт” по­кре­ну­та шко­ла за вој­ни­ке оште­ће­ног ви­да ко­ју је во­дио чу­ве­ни струч­њак Вељ­ко Ра­ма­да­но­вић. Та­ко је на­ста­ла и шко­ла за уче­ни­ка оште­ће­ног ви­да ко­ја и да­нас по­сто­ји у Зе­му­ну и но­си ње­го­во име.

Као ре­зул­тат та­квог ра­да ви­ше од 40.000 опо­ра­вље­них и об­у­че­них вој­ни­ка би­ло је по­сла­то на Со­лун­ски фронт, док је део ци­ви­ли оти­шао у Фран­цу­ску, на шко­ло­ва­ње или да­љи опо­ра­вак. Ср­би у Би­зер­ти су се ве­о­ма до­бро ор­га­ни­зо­ва­ли, па су по­кре­ну­ли и днев­ни лист „На­пред”, осно­ва­ли по­зо­ри­ште у ко­јем су при­ре­ди­ли ве­ли­ки број пред­ста­ва, по­ди­гли цр­кву... На­жа­лост, је­дан број њих ни­је до­че­као по­вра­так ку­ћи. На град­ском гро­бљу у Би­зер­ти са­хра­ње­но је 698 срп­ских вој­ни­ка, а на нај­ве­ћем гро­бљу у Ту­ни­су, на 20 ки­ло­ме­та­ра од Би­зер­те у ме­сту Мен­зел Бур­ги­ба 1.790 вој­ни­ка. Укуп­но је, пре­ма не­ким про­це­на­ма у се­вер­ној Афри­ци пре­ми­ну­ло бли­зу три и по хи­ља­де вој­ни­ка и ци­ви­ла, ко­ји су са­хра­ње­ни на 24 гро­бља у да­на­шњем Ту­ни­су и Ал­жи­ру. Не­ка од њих се и да­нас одр­жа­ва­ју док су дру­га за­пу­ште­на или у пот­пу­но­сти ру­и­ни­ра­на. За­то би, у го­ди­ни ка­да се обе­ле­жа­ва 110 го­ди­на од до­ла­ска срп­ске вој­ске на ове про­сто­ре, би­ло до­бро се­ти­ти се ових хра­брих љу­ди ко­ји су сво­је жи­во­те по­ло­жи­ли за сло­бо­ду Ср­би­је. Њи­хо­ва жр­тва, али и по­моћ ад­ми­ра­ла Ге­пра­та, за­ла­га­ње фран­цу­ских ле­ка­ра и ме­ди­цин­ских се­ста­ра и со­ли­дар­ност жи­те­ља се­вер­не Афри­ке пре­ма на­шем на­ро­ду то сва­ка­ко за­слу­жу­ју.