Зашто „хемија привлачности” уме да превари
Комбинација сталне напетости и усмерености на другу особу даје осећај посебне повезаности, али у партнерском односу који има потенцијал трајања људи су спонтанији и мање на опрезу, а неизвесност не доминира
Идеја о сродној души врло је привлачна јер обећава лакоћу и склад. У стварном животу однос се развија кроз сложенију динамику која укључује бројне научене обрасце оба партнера и њихову спремност за усклађивање. Интензитет који људи називају „хемијом” често носи траг старе ране и раних образаца односа с родитељима. Узбуђење, ишчекивање и напетост стварају снажан осећај повезаности који има корен у детињству. Тај осећај делује као нешто ново и посебно, а у себи већ садржи познат емотивни тон. Од таквих унутрашњих покрета се не удаљавамо у потпуности, али можемо да их препознамо и да бирамо како ћемо на њих одговорити.
Овакви обрасци су јасно видљиви у свакодневним ситуацијама. Девојка, која чека поруку мушкарца који се не јавља редовно, почиње да развија снажну чежњу. Њена пажња се сужава на његову доступност. Свака порука доноси олакшање, а сваки изостанак поруке појачава напетост. У њеном искуству постоји осећај да је управо тај однос изузетно важан, иако се објективно мало тога дешава. Ова емоционална динамика добија дубину која превазилази конкретан однос, јер у себи носи раније искуство ишчекивања и неизвесности.
Младић који остаје уз партнерку која га често процењује и критикује, развија снажну потребу да се доказује. Његова енергија одлази на покушаје да испуни њена очекивања и да поправи оно што му се замера. Он пажљиво прати њене реакције и прилагођава се како би задржао њено одобравање. Његов унутрашњи свет се постепено организује око њеног погледа и процене. У таквом односу осећа се ангажовано и живо, али и стално недовољно.
Јасно сагледавање односа
У оба примера постоји интензитет који се лако препознаје као „хемија”. Тај интензитет прати стална напетост и усмереност на другу особу. Управо та комбинација даје осећај посебне повезаности. Истовремено, такви односи троше психичку енергију јер одржавају стање неизвесности и унутрашњег притиска. Препознавање овог обрасца отвара могућност да се однос сагледа јасније и да се направи другачији избор у начину реаговања. Партнерски однос који има потенцијал трајања развија другачији квалитет. Људи су спонтанији и мање на опрезу. Партнер је доступан, комуникација има континуитет, а неизвесност не доминира. Страст постоји, али није везана за стрепњу. Такав однос делује мирније и у тој мирноћи постоји простор за развој.
Стивен Мичел ову динамику описује као однос између блискости и жеље, где сигурност смањује напетост, а жеља тражи извесну удаљеност. Зато неки парови који се воле временом губе сексуалност. Блискост постаје толико изражена да партнер почиње да се доживљава као неко „превише свој”, готово као члан породице, и сексуални импулс се повлачи. Други парови одржавају снажну сексуалност, али кроз сталне конфликте. Њихови односи су испуњени свађама, прекидима и поновним спајањима. Најинтензивнији тренуци долазе након конфликта, у сексу помирења. У таквим односима постоји висок ниво узбуђења, али блискост остаје крхка и тешко одржива.
Ото Кернберг зрелу љубав повезује са способношћу да партнер остане и близак и пожељан. У једном тренутку осећамо нежност, у другом жељу, без губитка везе с истом особом. Ова проточност доживљаја омогућава већу стабилност и задовољство.
Различите су и улоге које партнери преузимају. У неким тренуцима постоји потреба за утехом и ослонцем. Тада један партнер може да буде у позицији детета, а други у позицији онога који пружа сигурност. Ова размена доноси осећај повезаности и привременог олакшања. Однос остаје виталан када се улоге мењају и када оба партнера задржавају капацитет да буду одрасли.
Фиксирање улога ствара оптерећење. Када један партнер остаје у позицији онога коме је стално потребна утеха, а други у позицији сталног ослонца, однос губи равнотежу.
Мало мистерије
Питање мистерије у односу има посебно значење. Она подразумева способност одрасле особе да део свог унутрашњег живота обради самостално. Неке садржаје особа носи и промишља у себи, док друге дели с партнером. Ова разграничења чувају интегритет личности и омогућавају да однос задржи живост. Партнери који деле све без задршке често развијају снажан осећај блискости. Тај осећај не носи нужно квалитет који подржава жељу. Када однос изгуби границе, партнер постаје потпуно познат, без простора за откривање.
Одржавање односа захтева кретање између блискости и дистанце, сигурности и узбуђења. Тај баланс се не постиже једном већ се стално изнова успоставља.
