„Објекат 279”: Челична шкољка спремна да преживи смак света
Конструисан средином прошлог века у Лењинграду са циљем да издржи ударни талас атомске експлозије и савлада мочварне терене под четири гусенице, овај тешки тенк остао је на нивоу прототипа као сведочанство једне радикалне војне мисли
У војно-историјским анализама и хроникама двадесетог века мало је примера који тако сликовито дочаравају апсолутну спремност за сценарио сутрашњице у којој Земљом влада нуклеарна зима као што је то совјетски експериментални тешки тенк „Објекат 279”. Направљен у јеку трке у наоружању, овај оклопник необичног изгледа који подсећа на спој летећег тањира и праисторијског зглавкара није био плод пуке инжењерске ексцентричности, већ прецизно прорачунато војно средство намењено опстанку и борби на бојишту где су правила класичног ратовања престала да важе. Данас се једини преживели примерак овог оклопног чудовишта налази у чувеном Музеју тенкова Кубинка надомак Москве. Иако никада није ушао у серијску производњу због радикалних промена у совјетској војној доктрини, „Објекат 279” изнова привлачи пажњу војних стручњака због својих нестварних тактичко-техничких карактеристика.
Оклоп обликован таласима експлозије
Развој овог тенка започео је 1957. године у Кировском заводу у Лењинграду. Вођство над пројектом поверено је угледном инжењеру Тројанову. Задатак пред конструкторима био је крајње специфичан: створити тешки тенк нове генерације који би служио као ударна игла приликом пробијања непријатељских одбрамбених линија на тешким, мочварним или раскопан теренима, али и возило способно да делује у условима непосредног нуклеарног дејства. Тројанов је зато применио генијално решење, тело тенка обликовано је као елипсоидна, аеродинамична шкољка. Овај специфични облик имао је двоструку улогу. Са једне стране, ваздушни талас експлозије је клизио преко тенка, притискајући га уз тло уместо да га преврне. Са друге стране, таква геометрија ливеног челика драстично је повећавала ефикасну дебљину оклопа одбијајући непријатељске кумулативне и поткалибарне пројектиле.” Дебљина предњег дела оклопа износила је импресивних 269 милиметара, док је купола имала заштиту од чак 319 милиметара чисте ливене структуре. Поређења ради, то је пружало ниво заштите какав већина тадашњих тенкова није могла ни да замисли, омогућавајући возилу да издржи директне поготке граната калибра 122 милиметра из било које даљине. Унутрашњост је била херметички затворена, опремљена комплетним атомско-биолошко-хемијским системом заштите са вештачким одржавањем повишеног притиска како би се спречио улазак радиоактивне прашине или бојних отрова у борбено одељење са четири члана посаде.
Четири гусенице против блата и препрека
Поред свог спољашњег оклопа, „Објекат 279” се издвајао и по потпуно јединственом ходном делу. Уместо уобичајене две, овај тенк тежак 60 тона кретао се на чак четири гусенице, распоређене у два пара по дужини возила. Гусенице су биле монтиране на две уздужне шупље греде које су истовремено служиле и као резервоари за дизел гориво.
Наоружање је било једнако деструктивно – опремљен је олученим топом М-65 калибра 130 милиметара са полуаутоматским пуњачем, који је могао да испаљује између пет и седам пројектила у минути. Коаксијално му је придодат тешки митраљез КПВТ калибра 14,5 милиметара.
Рампа коју је спустио Никита Хрушчов
Прототип је успешно завршио фабричка испитивања крајем 1959. године, демонстрирајући изванредне маневарске способности на тешким теренима. Па ипак, судбина овог пројекта запечаћена је већ наредне године на полигону Капустин Јар. Приликом демонстрације нове војне технике 22. јула 1960. године, тадашњи совјетски лидер Никита Хрушчов оштро је и децидирано забранио да војска у своје наоружање усваја било какве тенкове чија маса прелази 37 тона. За Хрушчова, тешки оклопници били су реликт прошлости, прескупи за производњу и непрактични за транспорт преко мостова и железницом. Његова визија будућег ратовања ослањала се на лакша, бржа возила наоружана вођеним ракетама, што је довело до укидања комплетног програма развоја тешких тенкова у Совјетском Савезу.
Осим политичке одлуке, „Објекат 279” је патио и од озбиљнијих техничких мана у пракси. Одржавање система од четири гусенице било је ноћна мора за механичаре у пољским условима, мењачка кутија је показивала знаке непоузданости, а ефикасно скретање и маневрисање у уским градским срединама захтевало је огроман напор и простор.
Пројекат је обустављен, а визија о челичном монструму који крстари кроз радиоактивни пепео завршила је у музејским павиљонима. Ипак, „Објекат 279” остаје упамћен као један од врхунаца истовремено застрашујуће и фасцинантне инжењерске мисли која је покушала да материјализује одговор на вечито питање: како ратовати онда када свет какав познајемо нестане.
