Вековно наслеђе у новом руху

Цркве брвнаре у пуном сјају, зидани храмови обновљени, верски туризам у успону... Тако се на Златибору последњих деценија води брига о вековном наслеђу, православним здањима расутим широм туристичке планине. По насељима и удаљеним селима, крај асфалта и међу боровима, свуда где стижу посетиоци жељни да осете благотворну моћ вере и лепоту традиције.

Међу тим драгуљима духовне вредности предњаче по трајању, лепоти и отпорности зубу времена златиборске цркве брвнаре, с прастарим иконама и елегантним звоницима.

У Доброселици, такав храм (из 1821.) налази се покрај витких борова „столоваша”. У Јабланици је црква (из 1838.) на узвишењу усред четинарске шуме, с дрвеним собрашицама (родовским трпезама). Од дрвета је и невелики храм у Семегњеву (из 1927.), архитектонски и духовни бисер у потпуности украшен иконама.

Свако ко је у обиласку удаљених златиборских лепота посетио неку од ових цркава брвнара, причају овде, био је импресиониран виђеним. Давна прошлост и духовност проговарају из брвана и икона, сведочећи да столећима трајемо на овим просторима. Пажњу привлаче и зидани златиборски храмови, обнављани озбиљним подухватима. Неизмерне су лепоте средњовековних манастира Увац и Дубрава, у дубинама планине с оне стране Торника, чија удаљеност од туристичког центра није препрека да их туристи походе. Та светилишта, некад дуго напуштена, у новије време су оживела, путеви до њих прокопани.

Манастир Увац, код кањона истоимене реке, био је у средњем веку значајан духовни центар, а потом срушен дуго чамио на том опустелом месту. Истражен је и обновљен деведесетих година 20. века радом стручњака ужичког музеја. На Малу Госпојину 1995. оживео је након три столећа.

На оближњем узвишењу налази се манастир Дубрава, храм сличне судбине. Његове рушевине мештани и стручњаци почели су да откопавају с почетка овог миленијума, да би затим обновом засјао у новом сјају. Позната је прича да су приликом тих радова археолози у Дубрави пронашли 260 очуваних млетачких златника из 17. века.

Лепо уређена је зидана црква у Сирогојну, посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Подигнута је 1764. (у време турске власти) и од тада никад није престајала да служи и окупља вернике из тог и околних села. Везујући за себе познату свештеничку лозу Смиљанића, која је током минулих два и по века дала чак 16 свештеника. У овом храму прве радове створио је зограф Симеон Лазовић, који је са сином Алексијем потом иконописао десетине храмова по српским земљама. Храм у Сирогојну детаљно је обнављан у два наврата (1891, те деведесетих 20. века), а у савремено доба привлачи туристе који овде сврате кад походе оближњи Музеј „Старо село”.

Међу посећенијима је и Црква Светог пророка Илије у Мачкату, селу чувеном по вредним домаћинима и „Пршутијади”. Подигнута је 1859. (на месту старе цркве брвнаре), а обнављана 1934. када јој је изграђен звоник. На размеђу прошлог и овог миленијума у њој су осликане фреске Пресвете Богородице и Светог пророка Илије, коме је посвећен и мозаик урађен 2009. године. У мачкатској цркви чува се престона икона Исуса Христа коју је урадио сликар Алексије Лазовић.

Обављеном обновом може се подичити и црква у Чајетини посвећена Светом архангелу Гаврилу. Саграђена је 1890, а прво звоно у њој, тешко 170 килограма, скинули су са звоника Аустроугари током Великог рата и претопили у муницију. Пре тога, овај храм су посећивали српски краљеви: најпре Александар Обреновић 1893, затим Петар Први Карађорђевић 1905. Здање је временом мењало изглед, обнављано је и дограђивано: године 1961. сазидана је припрата са звоником, деценију касније подигнут парохијски дом. У овом веку обављена је велика обнова чајетинског храма, настао је нови живопис, иконостас и мобилијар.

Сви ти вредни подухвати у обнови златиборских храмова заслуга су верника, добротвора и општине Чајетина.