Повратак уличног свирача на сцену
Зоран Илић Тамбура, борац за слободан квадрат у Кнез Михаиловој, после 14 година обновио је бенд „Бели багреми”
Са Кнез Михаилове улице многи га знају и сматрају чак једним од заштитних знакова Београда. Зоран Илић Тамбура је мало пажљивијим пратиоцима београдског урбаног ритма познат и као омиљени „свирач с Кнеза”, који наступе понекад прекида водећи донкихотовску борбу за право на квадрат у најпознатијој улици главног града Србије...
Изненадно, добијамо у редакцији позив на промоцију његовог новог албума, којим се враћа на рок сцену с које је сишао пре 14 година и на њој већ био заборављен. Са бине у клубу „Сокој” Зоран објављује као прво да обнавља групу коју је основао давне 1987. године у Панчеву, под називом „Бели багреми”. Нови, дигитални албум носи исти назив.
После наступа пропраћеног аплаузима рокерске публике, Зоран нас подсећа на своју уличну каријеру: „Неки, по мени, докони мрзитељи онога што не разумеју, водили су битке против моје гитаре. За мене, борили су се против трубадурске традиције којој припадају свирачи с улица. Остао сам у свом познатом гарду да се не повлачим због људи који воле музику, било на улици, у кући или на сцени. Музика рађа позитивну енергију, а у центру града, међу шетачима, може да смета само онима који мисле да треба доста да зараде на уличним свирачима”, јадикује рокер.
Он нас подсећа да је 1989. објавио албум „Чувај ми се љубави” са четири песме. Некако су, са избијањем сукоба у бившој Југославији и недаћама с новцем „Багреми” успели да објаве „Нека те песме моје чувају”. Требало им је, каже, још пола деценије, у земљи која је била у све већој кризи и у надирању новокомпоноване музике, да стигну до албума „Предај се срце” у издању „Југодиска” 1994. Добили су чак и награду од ове велике музичке куће, јер је то би један од најпродаванијих албума, на ком су, иначе, снимили обраде песама чувених „Индекса”. Недуго после тога бенд је нагло престао са радом.
– Дошла су тешка времена, а и ја сам имао велику повреду тетива на руци, тако да сам морао да одложим гитару у ћошак. Након опоравка, тек 2008. снимамо албум „Доба рок ен рола”, али због неиспуњених обавеза тужио сам дискографе после чега албум повлаче из продаје. Нисам имао новца ни да платим кирију и тако сам остао на улици. Често ни за хлеб нисам имао, како још прича.
Ипак, његова жеља да се врати на сцену била је несицрпна и у припреми албума су му последњих година помагали покојни Бора Ђорђевић, Милић Вукашиновић и Александра Перовић.
– Никада ми нису били узори страни бендови, већ Дугме, Индекси... Надам се да ће то публика умети да препозна, јер мислим да нам фали домаћи звук по ком смо некад били познати у Европи. Једини смо у свету некад свирали и певали рокенрол на свом језику, а не на енглеском, како се с израженим поносом, који га носи даље кроз живот, сећа данас Тамбура.
Албум је издала независна издавачка куће „Тејк ит ор лив ит”, у преводу „Узми или остави”, која подржава издања неспонзорисаних, неафирмисаних или заборављених аутора. Тамбура додаје да ће видети како ће проћи албум, али да ипак, као улични свирач он прода више дискова него што се продају у „дигиталним шоповима” на интернету.
„Дођите у Циглану”, додаје осамнаестогодишњи бубњар бенда Борис Радојковић који свира у смедеревској групи „Тетанус” и који прича да су му искуство са старим рокером и ове „свирке” у Београду драгоцено искуство. Поред његове бабе која је певала све песме и деде који је свирао многе инструменте, стари рокер, који га је својом енергијом подсетио на њих, научио га је упорности. Открива да су и бубњебе за обновљени бенд добили од оних који подржавају музику.
Пун елана, Тамбура још одаје да су на албуму сакупили и одсвирали све што је стварао последњих двадесет година, а док је певао на улици увежбавао је и песме „Када кажу, онда лажу” и баладу „Нека те песме моје чувају”. Најављује и обраде песама Габора Ленђела и „Тешке индустрије”, а одсвирао нам је на крају, у свом духовитом стилу, и песму „Ала имам ружну цуру”.
