Бакарна жица као „нит” отуђења
Ана Цвијановић сматра да није касно да се млади одупру недостатаку саосећања и отуђењу које доноси ера дигитализације
Добитница плакете за рад „Одјек” Удружења ликовних уметника, примењених уметности и дизајнера Ана Цвијановић, изложила је недавно ово дело које било једно од најазапаженијих на изложби секције УЛУПУДС-а за текстил и савремено одевање (ТИСО), одржаној под називом „Пренеси даље” у Манаковој кући.
Свој рад Ана сврстава под скулптуру, као вид савремене таписерије у којој се користи бакарна жица као нит, помоћу традиционалне технике кукичања. Рад, уствари, представља три велике аморфне фигуре које су инспирисане људском формом. Идеја је приказ једног осамљеног човека будућности.
„Ово је моја визија шта ће отуђење од нас да уради, од нашег тела и форме и у какву ћемо појавност да се трансформишемо”, како је рекла у изјави за „Магазин”.
С обзиром на то да ради са студентима и има већ искуства са младима, она види велику негативну промену у комуникацији и емпатији. То јест у запажа мањак саосећања, који подстиче страх, усамљеност и несигурност.
„Са таквим проблемима, не видим будућност као претерано светлу, али сматрам да млади у Србији имају могућност да се одупру трендовима дигитализације у којима човек постаје компјутеризовани ентитет, то јест један обичан податак. Има још времена да спречимо да одемо у том правцу”, апелује млада уметница.
Свој уметнички рад Ана сврстава у област савремене таписерије, често експериментишући са атипичним текстилним материјалима и техникама. Преокупирају је теме везане за лично и интимно поимање додира, породицу и друштво, а последњих неколико година, кроз докторски уметнички пројекат, истражује тему отуђења савременог човека у дигиталном добу.
„Проматрам и анализирам отуђеног човека који постаје тај дигитални ентитет. Концепт алијенације део је широке и комплексне проблематике са дугом и сложеном историјом која је условљена друштвеним, политичким, а у новије доба понајвише технолошким и дигиталним променама. Применом традиционалне текстилне технике хеклања истражујем тродимензионалне композиције у којима је нит ослобођена разбоја и делује својим волуменом. Иако бакарна жица, коју користим за стварање свог рада, не спада у традиционално „меке“ или текстилне материјале, од ње градим површине и форме са специфичним визуелним утиском. Користећи претежно ручне поступке, занемарујем ефикасност продукције и кроз сам процес стварања дела испитујем природу реалности, однос између ума и материје у савременом дигиталном свету”, како прича.
Ана сматра да јубиларно, пето издање ове уметничке текстилне поставке потврђује значај пројекта као дугорочне платформе за истраживање, едукацију и дијалог у области текстила. Такође, да је централна идеја да се преношење знања из ове области представи као жив и динамичан процес.
Основне студије уметница је завршила на Универзитету уметности у Београду, на Факултету примењених уметности у Београду 2013. године, Одсеку за дизајн текстила. Мастер студије завршила је на истом факултету 2016. године, у области Таписерија и стекла звање мастер дизајнера. У протеклих девет година бави се просветним радом. Учествовала је на више од двадесет колективних изложби и остварила неколико самосталних. Била је руководилац и учесник у више уметничких радионица, као и организатор научно-стручних конференција из области дизајна.
Награде за уметност текстила и савременог одевања
Након изложбе „Пренеси даље” диплому је, за рад „Апендикс 26”, добио Дејан Дошљак, а похвале Драгица Чечарић за „Три тачке...бескрајне нити које повезују прошлост, садашњост и будућност”, Лариса Жупањевић Николић за „Перионица 1”, Раде Пејовић за рад „Прело” и Слободан Самарџић Чочо за диптих „Конвезија”. Плакете и похвале добили су и студенти Хелена Клешић, Лана Парижанин, Теодора Јевђовић, Ана Пажанин, Миљана Милијашевић, Софија Рвовић и Оливера Петковић.
