Зависности новог доба: шта родитељи могу, а шта не

Док су се родитељи пре две деценије плашили улице, данашњи страхови су суптилнији, али једнако опасни: од патолошког коцкања скривеног у видео-играма, преко зависности од друштвеног статуса на мрежама, па све до поремећаја у исхрани и злоупотребе супстанци. Психолози истичу да сама контрола није довољна – она је попут ограде на мосту: спречава пад, али не учи дете да хода. Да би се спречила зависност, контрола мора бити праћена едукацијом и емоционалном подршком.

Најбоља „родитељска контрола” и даље је заједничка вечера без телефона и искрен разговор о томе зашто су одређене ствари штетне, уместо пуког „зато што сам ја тако рекао”.

Шта све вреба?

Зависности код деце ретко се јављају изоловано. Психолози примећују феномен „укрштених зависности”: дете које је зависно од видео-игара често развија и навику конзумирања енергетских пића или брзе хране, како би одржало допаминску стимулацију.

Наиме, страх од телефона није само пука фантазија родитеља. Модерне игре користе механизме сличне казинима, уводећи децу у свет коцкања кроз виртуелне куповине. Уз то, потреба за сталним приливом „лајкова” чини их анксиозним и несигурним без дигиталног потврђивања. Традиционалне зависности: вејпинг, алкохол и даље су присутне, често као начин суочавања са стресом који намеће дигитално окружење.

Контрола је препрека, али не и имунитет

Познати амерички психолог др Леонард Сакс, који деценијама истражује утицај технологије на развој деце, наглашава да је контрола неопходна, али да сама по себи не решава узрок.

Према др Саксу, родитељи често праве грешку јер инсталирају софтвер за праћење, али не успостављају властити ауторитет. Он сматра да пука техничка контрола може створити „привидну сигурност”.

„Контрола без повезаности води у побуну. Ако родитељ постави техничку блокаду на телефон или забрани изласке без изградње односа поверења, дете ће је доживети као непријатељски чин. Кључ спречавања зависности није у одузимању лоших опција већ у изградњи карактера и самоконтроле који ће му омогућити да само каже ’не’ када родитељ није присутан ”, истиче др Сакс.

Он наглашава да родитељска контрола може да успори приступ штетним садржајима и супстанцама, што је важно јер се мозак развија до 25. године, али не може да излечи потребу за бегом од стварности.

Може ли контрола спречити зависност?

Статистике и клиничка пракса показују да – у раној фази – одлагање првог контакта са телефоном или супстанцама смањује вероватноћу да се зависност развије у хронични проблем.

Али ако дете већ пати од депресије, анксиозности или недостатка пажње у породици, оно ће пронаћи нову зависност чим му једна буде онемогућена. У тим случајевима контрола не може да помогне.

„Мета” и „Гугл” одговорни за зависност деце

У Калифорнији и Лос Анђелесу пороте су прогласиле „Мету” и „Гугл” одговорним за зависност деце од друштвених медија. Истраживања показују да платформе штете деци, а да етички дизајн производа, а не родитељски надзор, треба да буде стандард. Компаније се бране да имају безбедносне алате и опцију родитељски надзор.

„У питању је алат који захтева од родитеља да: креира сопствени налог, повеже га са налогом детета, креће се кроз подешавања која се мењају без претходне најаве, прати извештаје о времену проведеном испред екрана и буде у току са сваким новим објављивањем функција. Све ово претпоставља технолошку писменост, расположиво време и кооперативног тинејџера, док су са друге стране бихевиорални инжењери са милијардама рачунарске снаге и пословним моделом заснованим на ангажовању. Родитељска контрола наспрам прецизног апарата за зависност није фер борба. Она је почетна тачка, али не и решење”, истиче др Бријана Џентил за „Psychology Today”.

Према њеном мишљењу, родитељски надзор је почетна тачка, а не решење.