Из Бара у „Клаустрофобичну комедију”

Иако сматра да је рођена у погрешно доба, Ања Павићевић, млада глумица у успону, сјајно се сналази на уметничкој сцени, за шта често добија похвале колега. Тренутно је део сјајне екипе позоришног комада у Звездара Театру, „Клаустрофобичне комедије”, у којем глуми Нину Херберт, балерину која је залутала у нашу престоницу.

Као неко ко страствено избегава категоризацију, ова 26-годишњакиња ужива у сваком изазову који се нађе пред њом. Уметност тече кроз њене вене, што истиче сваки пут када крочи на сцену, или пред камеру, а томе је тежила откад зна за себе. Прво, као девојчица балерина, сада као неко ко се упушта у озбиљне глумачке воде. Улогама у филму „Име народа”, преко серија „Мочвара” и „Калкански кругови” и у позоришним представама у којима игра, најављује себе као будућу звезду српске сцене.

– Волим што је „Клаустрофобична комедија” и данас на сцени, као актуелна и свевремена. У њој су некада играли легендарни глумци, а ја сам улогу наследила од Невене Ристић. Припадам новој генерацији глумаца, али успевам лако да остварим заједнички језик са старијима. Понекад помислим да сам рођена у погрешно време, јер имам принципе, ставове и укус као глумци који су старији од мене, с којима имам више додирних тачака него с новом генерацијом. Зато сам можда и „кликнула” с њима, од прве пробе, од првог играња – објашњава млада глумица.

А у поставци су Љуба Бандовић, Марко Јанкетић, Зоран Цвијановић и многи други... Али, Ања признаје да јој није било свеједно када се прво прикључила екипи:

– То су легенде, ја сам одрасла уз њихове филмове док су још они били клинци. Имала сам велику трему у почетку, али не због страха од тога како ћу одглумити. Трему сам имала јер сам мислила о томе какво они велико искуство имају и велике приче, док сам ја једна досадна девојка из Бара која још увек нема своју причу. Ипак, дочекали су ме раширених руку, а онда је све било лакше.

У разговору за „Магазин” Ања открива које су чари бављења овим послом:

– Занимљиво је бавити се глумом, али јако тешко – више емоционално него физички. Још у средњој школи сам читала да је, после рударства, глума најтеже занимање. Физичка способност је јако битна, а та особа мора бити спремна на све. Имала сам много улога које су од мене захтевале огромну припрему. За одређене улоге само сам морала да вежбам стреличарство, али и јахање. Било је и интензивних часова пољског језика. Али је све то ништа наспрам емотивне тежине задатка. Буде се разне емоције током глуме, којом не желим да се бавим као занатом већ као уметношћу.

За себе каже још и да је девојка из Бара, одрасла на нашим домаћим филмовима, уз наше редитеље, филмове и серије.

– Београд је био култни град, у смислу уличне, али и уметничке културе. То је мене и привукло. У њему живим дуже од деценије и примећујем како се град мења невероватном брзином. Мења се архитектура, позоришна сцена... Када у своја четири зида данас гледам филмове у којима је приказан некадашњи Београд, на пример код режисера Дарка Бајића или Олега Новаковића, нажалост, ја више не препознајем тај Београд и не осећам га, пре свега, као град културе – каже Ања.

Иако уме да се снађе у различитим ситуацијама, Ања нам је признала да се и свет глуме променио од када је први пут крочила у њега:

– То је јако чудно. Дошла сам на глуму с циљем да будем позоришна глумица. Код нас не постоји могућност да одвојено глуму студирају они који желе да се баве позоришном или само филмском глумом, како постоји у свету. И добро је да није тако јер позориште је темељ, а учени позоришни глумац може да игра све улоге. За себе сам мислила да ћу играти само у позориштима, а онда сам на свом првом послу на снимању филма „Име народа” режисера Дарка Бајића схватила да је сет нешто нешто више од позоришта: ту је глумцу допуштено више, па и више да машта. У позоришту глумца носи реакција публике, а на сету, током снимања, доживљавај је јачи, а кроз понављање сцена машта расте, разбуктава се.

Ања искрено прича и својој инспирацији:

– Не знам да ли је то била судбина, али први филм који памтим и који сам гледала био је „Рат уживо”, редитеља Дарка Бајића. Касније сам погледала и сва његова друга остварења, а његова омиљена глумица Мира Јоковић, постала је и мени најомиљенија. Нисам је упознала, нажалост, али је она у великој мери заслужна што сам уопште почела да се бавим глумом. Требало је да радимо заједно на мом првом филму, али се то није остварило. Њих двоје су, уз Жарка Лаушевића, највише утицали на мој укус, а самим тим и на моју глуму. Што се тиче страних утицаја, више волим европску кинематографију, а Италијани, пре свих Фелини и Сорентино, најближи су ми срцу и највише су утицали на мене.

Млада глумица за своју каријеру има жељени план и амбицију – да избегне монотонију:

– Код нас постоји велики проблем етикетирања глумца. То значи да прва улога коју добије одређује и наредне. На крају су му све улоге такве. Имала сам срећу да сам до сада добијала врло различите улоге. И то је моја амбиција, да док се бавим глумом тумачим различите ликове и по психологији и по свим другим аспектима. Разумем да глумац треба да живи и боемским животом, али у 21. веку, пре свега, треба да буде и психички и физички спреман да одигра све – сматра наша саговорница.

На трибинама Београдске арене

Ања Павићевић је често виђен гост Београдске арене, на којима прати мечеве Кошаркашког клуба Партизан:

– Љубав и страст према Партизану од малена су ме научили борбености. То ми је помогло да будем борбена и као глумица, да имам свој став, размишљање и игру. Спорт нам ствара посебан дух и свестраност – објашњава глумица зашто Партизан у њеном живот има посебну улогу.

Слава и Егзит

Ања је добитница награде за најбољу младу европску глумицу, опробала се и у позоришту и у телевизијским серијама и филмовима, али је свесна да је зенит каријере још далеко. Ипак, већ сада се често догађа да је људи препознају на улици:

– После улоге у серији „Мочвара”, у којој сам морала психолошки да „загребем” дубоко и одиграм лик, који није ни сјајан ни бајан, неко време људи су ми прилазили на улици. Прилазиле су ми девојчице, младе девојке и то ми је посебно значило јер сам у тој серији играла луцидну тинејџерку. Још већи утисак носим с Егзита, када су ми у сред тог хаоса, прилазили људи са жељом да се сликају са мном. То је ми је било јако позитивно. Сазнала сам која публика ме воли, људи који на наступе не долазе ради тога да би били виђени, него због тога што воле рејв музику, чији сам и ја велики обожавалац – открива Ања Павићевић.

Пет година без кадра

Може ли се живети од глуме?

– Јако тешко. Снимања нас покривају, али има глумаца који пет година не уђу у кадар. Ни у позориштима није како треба да буде, а тамо се гине од посла још више. Али, сваки глумац живи од љубави према овој професији и нема тих пара које могу да замене добар осећај који имам после одигране представе – каже млада глумица.