Керамика која дише

Милано сваке године постаје својеврсна лабораторија дизајна, место где се види у ком правцу ће се кретати ентеријери и архитектура у годинама које долазе.

На овогодишњем Salone del Mobile.Milano, највећем и најутицајнијем сајму намештаја и дизајна на свету, посебну пажњу привукла је керамика. Не као обична завршна облога, већ као жива, готово поетска површина, која комуницира са простором. Керамика није била само још један тренд, постала је централна тема, кроз коју се преиспитује однос човека, материјала и простора.

У том контексту, посебно се издвојио пројекат јапанског архитекте Кенгa Кумe, који је заједно са италијанском мануфактуром Ceramica Francesco De Maio, представио колекцију „Три елемента, једна материја” (Three Elements, One Matter), једну од најзанимљивијих интерпретација савремене керамике.

Већ на први поглед јасно је да овде није реч о класичним плочицама. Кума полази од идеје да материјал од печене глине није „мртав”, већ да има сопствени живот и способност да утиче на атмосферу простора. Управо зато он керамику третира као „перцептивни уређај, површину која мења начин на који доживљавамо светлост, дубину и текстуру ентеријера, пише на званичном сајту Salone del Mobile.Milano.

Основа колекције су три природна елемента: киша, магла и земља, али оно што је занимљиво, јесте начин на који су они преведени у конкретне дизајнерске технике. Сваки мотив настаје другачијим потезима четке, што значи да се не ради о индустријској репродукцији, већ о контролисаном, али видљивом трагу руке.

Кума инсистира да линије на плочицама буду резултат једног континуираног, готово медитативног покрета, чиме свака плочица постаје уникат.

У колекцији „Киша” (Rain) доминирају динамични потези који опонашају токове воде и капљице, стварајући осећај кретања чак и на статичној површини.

„Измаглица” (Mist) је потпуно супротна. Ту су линије разливене и благе, као да бришу контуре и уводе простор у стање тишине и неизвесности.

Најизраженији карактер има колекција „Земља” (Earth), где се керамика готово претвара у рељеф: површина делује као да ју је обликовао ветар, наглашавајући њену сировост и физичку присутност.

Jапанскa филозофијa и италијанскa традицијa

Посебна вредност овог пројекта лежи у споју двa наслеђа. С једне стране је јапанска филозофија простора, која наглашава пролазност, природу и светлост, а с друге италијанска традиција мајолике из Виетрија, позната по ручно осликаним керамичким плочицама.

Управо та комбинација омогућава да колекција буде истовремено савремена и дубоко укорењена у занатском наслеђу, наглашава портал.

Занимљиво је и то да Кума већ годинама развија филозофију „живих материјала”. Он сматра да архитектура не треба да доминира природом, већ да се са њом стапа,

а да материјали имају кључну улогу у том процесу. У његовим пројектима, било да је реч о дрвету, камену или керамици, сваки материјал носи причу о месту, култури и времену из којег долази, преноси Interni Magazine.

Ова идеја јасно се види и у миланској колекцији: керамика не функционише као равна, дводимензионална површина, већ као елемент који „хвата” и трансформише светлост током дана. Како се светло мења, тако се мења и перцепција простора, зидови постају динамични, готово сценографски.

Повратак природи

Још један важан аспект јесте нагласак на ручном раду у времену масовне производње. Кума отворено критикује индустријску униформност и враћа фокус на несавршеност као вредност. Мале разлике у потезима, нијансама и текстури нису грешке, већ доказ аутентичности и људског присуства у процесу стварања.

У ширем контексту сајма, ово се уклапа у све израженији тренд повратка природним и одрживим материјалима.

На Салону намештаја у Милану све више пројеката истражује како дизајн може да буде истовремено технолошки напредан и дубоко повезан са природом, било кроз 3Д штампану керамику, рециклиране материјале или ручне технике које се реинтерпретирају на савремен начин, оцењује Cultured Mag.

Колекција „Три елемента, једна материја” зато није само естетски експеримент. Она носи поруку о будућности дизајна: материјали више нису пасивни, већ активни учесници у обликовању простора. Керамика, један од најстаријих грађевинских материјала, кроз овакав приступ добија потпуно ново значење и постаје медиј који повезује природу, човека и архитектуру.

Кенго Кума: Утапање архитектуре у околину

Јапански архитекта Кенго Кума рођен је 1954. године у Јокохами, у периоду када се Јапан убрзано модернизовао и градио послератни идентитет. Управо тај контраст између традиције и савремености снажно је утицао на његов каснији рад. Као дете, Кума је био фасциниран старим јапанским кућама, али и модернистичким грађевинама које су тада ницале широм земље.

Студирао је архитектуру на престижном Универзитету Токио, где је дипломирао, а затим и завршио постдипломске студије. Током осамдесетих година боравио је у САД као гостујући истраживач на Колумбија универзитету, што му је омогућило да прошири своје разумевање западне архитектуре и урбанизма.

Сопствени студио, Кенго Кума & Ассоциатес, основао је 1990. године. Од тада реализује пројекте широм света, а његов стил постаје препознатљив по употреби природних материјала попут дрвета, бамбуса и камена, као и по тежњи да архитектура „нестане” у окружењу уместо да доминира над њим.

Кума је познат по својој филозофији „анти-објекта”. За разлику од монументалне архитектуре 20. века, која је често наглашавала моћ и величину, он настоји да створи просторе који су лаки, транспарентни и повезани са природом.

Његове грађевине често користе светлост, сенку и текстуру како би створиле осећај хармоније и смирености.

Један од његових најпознатијих пројеката је Јапански национални стадион у Токију, изграђен за Олимпијске игре 2020. године. Стадион је дизајниран са великим количинама дрвета и зеленила, како би се уклопио у урбани пејзаж и смањио визуелни и еколошки утицај. Пројектовао је, такође, и Асакуса Културно-туристички информациони центар, зграду која реинтерпретира традиционалну јапанску архитектуру кроз савремени дизајн.

Поред великих јавних објеката, Кума се бави и мањим пројектима, инсталацијама и дизајном ентеријера, где додатно истражује однос материјала и простора. Његов рад често укључује сарадњу са занатлијама, чиме оживљава традиционалне технике у модерном контексту.

Данас је професор архитектуре на Универзитету у Токију и један од најутицајнијих савремених архитеката. Његова дела могу се видети широм света, од Јапана и Кине до Европе, а његова филозофија све више утиче на глобалне трендове у архитектури, посебно у контексту одрживости и повратка природним материјалима.

Салон намештаја у Милану

Салоне дел Мобиле.Милано се сваке године одржава у Милану. Овај Салон је много више од изложбе намештаја и представља глобалну платформу за савремени дизајн, где се представљају најновији трендови у уређењу ентеријера, индустријском дизајну, архитектури, осветљењу и материјалима – укључујући и керамику попут оне коју је представио Кенго Кума.

Салоне је први пут одржан 1961. године са циљем промоције италијанске индустрије намештаја, али је временом прерастао у међународни догађај који окупља стотине хиљада посетилаца, од архитеката и дизајнера, до произвођача и новинара из целог света. Данас обухвата више тематских целина: – Салоне Интерназионале дел Мобиле (намештај) – Еуролуце (расвета) – Wоркплаце3.0 (радни простори) – СалонеСателлите (достигнућа младих дизајнера)

Паралелно са главним сајмом одвија се и Фуорисалоне, читав низ изложби, инсталација и догађаја широм града, у галеријама, двориштима и јавним просторима. Управо ту често настају најексперименталнији и најкреативнији пројекти.