Први аутомобил прогласили аждајом

У то доба, а реч је о времену око 1930. године, прилично тога се знало о првом аутомобилу у Београду, али је остала непознаница где и како живи први престонички шофер Сретен Костић. О њему и о првом аутомобилу многе детаље открио је репортер „Политике”, објављујући о томе опширну причу у броју од 13. октобра 1932. Сретен је, пише новинар, преко џомби тадашње наше турске калдрме „терао” први београдски аутомобил. Живео је у скромној кући, с леве стране авалског друма, близу осмог километра.

У дну дворишта биле су уочљиве олупине старог аутомобила, без гума, на поломљеним точковима. Као и сваки добар домаћин, угостио је репортера, не би ли поново евоцирао успомене на готово беспрекорну шоферску каријеру. Служио је, возећи многе седе главе, а од 1911. до 1915. био је лични возач краља Петра Првог Карађорђевића. То што су се он и краљ на крају покарабасили, друга је прича.

Пометња у чаршији

Првих месеци 1903. београдске улице још нису узнемиравале сирене и тутњава аутомобила. Они који су путовали по свету имали су прилику да виде ову „чудесну направу”. Нажалост, били су малобројни, јер је већина света, ако је уопште и чула, аутомобиле замишљала као воз без шина који је ништа друго до „нека ђавоља направа”.

Тих година Сретен је радио као фото-цинкограф. Догодило се да га је један пријатељ питао да ли би променио професију и постао шофер. Затечен питањем, готово у шоку, бојажљиво је одговорио да нити је чуо за такву реч, нити је икада видео направу звану аутомобил. Одлучио је да рескира, па шта буде. То је истовремено значило да прихвата понуду за новим послом.

Почетком априла 1903. с власником будућег првог београдског аутомобила, отменим господином Божом Радуловићем, отишао је на железничку станицу како би дочекао аутомобил, израђен у фабрици „Несердорфер”, надомак Беча. Тискали су се људи на перону, извијали вратове, ишчекујући воз, јер је свако желео „да види то чудо невиђено”. Кад је најзад стигао, из вагона је извађена „једна направа”, којом је стигао и фабрички шофер. Наравно, за „масну” дневницу од 19 тадашњих круна. Исте вечери чаршијом се вест ширила брзином муње. Сви су говорили готово углас:

– Народе, јесте ли видели аждају у нашој вароши? Светле јој се очи надалеко, стално брекће и цепа све што јој стане на пут!

Репортер је наставио да пажљиво слуша Сретена:

– Дочек првог аутомобила у Београду је прошао без инцидената. Истина, једни су били забезекнути кад су га видели, други су се крстили, убеђени да су срели нечастивог, а највећи број је од „аждаје” бежао колико су их ноге носиле. У вароши је то била главна тема, пре свега у кафанама, крчмама, сокацима, на поподневном чају у господским кућама.

Аутомобил коштао колико и вила

Комичне ситуације посебно су се догађале кад је аутомобил зашао у села. Једно чобанче, чије је стадо мирно пасло поред друма, чувши хук мотора, невиђеном брзином се стуштило уз брдо, не хајећи за овце. Кад се у вечерњим сатима аутомобил опет појавио у селу, наједном се проломио крик жене која је стајала на путу. Вриштала је на сав глас и млатарала рукама. Тек кад је шофер угасио фарове, престала је да вришти и брзо је, јурећи кроз њиве и шипражја, нестала у мраку.

Али дошло је време да се бечки шофер врати кући, остављајући Сретена на милост и немилост судбини. Срећом, он се снашао. Упамтио је оно што је видео од Аустријанца, а понешто је радио према инстинкту и нахођењу. Лако се возило „у локалу”, а прилично компликовано кад би се кренуло на дужи пут.

– Није се тада могло само сести у ауто и кренути – говорио је први београдски шофер, додајући: – Најпре су се сређивале гуме, а затим носиле неке цеви, сулундари и жице. За чишћење мотора, који је био на средини, вадио се патос, а да би се промениле гуме, морао је да се подигне цео аутомобил.

У прво време није се користио тешки бензин, већ онај који се куповао у дрогеријама. Много новца су апотекари узели власнику аутомобила који га је купио за 17.000 аустроугарских круна. За ту суму могла је да се сазида повећа вила на Дедињу. Он се није осмелио да сам шоферира, већ је то поверио Сретену, иначе свом добром пријатељу. Аутомобил је био прилично направљен од дрвета и више је личио на фијакер. Мотор је имао 12 коњских снага, веома бучан, па су се људи, између осталог, и због тога плашили. Доцније је аутомобил продат белгијском велепосланству.

Што се Сретена тиче, шоферски занат је добро изучио, возећи многе познате личности тог времена: министра финансија Војислава Вељковића, власника листа „Правда” Јована Адамовића, црногорског краља Николу... Имао је пех код Блаца 31. октобра 1915, возећи краља Петра. Како се аутомобил често заустављао, он је морао поново да се стартује и у једном моменту се запалио. Очигледно да се владар грдно наљутио, јер га је отпустио из службе, исплатио му зараду, а добио је и 25 по туру. Умро је 1947. и сахрањен на гробу у Јајинцима. На споменику пише оно по чему је остао познат: „Овде почива први српски шофер Сретен Костић.”

ГЛАВОБОЉЕ ЗБОГ КВАРОВА

Први аутомобил који је додирнуо тло Београда доносио је главобоље због кварова на мотору. Како механичари тада нису постојали, сви су покушавали да помогну у отклањању квара, иако од тога није било вајде. Тада би Сретен заврнуо рукаве, трагајући за решењем. Гуме је опшивао посебан мајстор. Седишта нису била паралелно са шоферским, него по боковима аутомобила.

НИСУ МАНГУПИ!

После Боже Радуловића, многи имућни Београђани су почели да купују аутомобиле. Било је и све више шофера којима је дозволе издавало Министарство народне привреде. Чаршијом се често ширио глас да су шофери мангупи.

– То не може бити – говорио је Сретен.

– Изгледа да никоме не пада на памет да каже како су и возовође или капетани бродова такође мангупи. У сваком житу има кукоља, па и у нашем занату, али и код других. Ми смо капетани на улици. Нама људи поверавају свој и живот својих најближих. Чинимо све од себе да сви буду безбедни.