Деценијама у служби књиге

Jедна од четири годишње награде, Медаља за очување културног наслеђа, коју је последњих дана минуле године доделио Културни центар Војводине „Милош Црњанскиˮотишла је у руке Драгана Којића.

Кад се у новосадским културним круговима помене његово име, коментар је кратак и крајње искрен: човек каквог би пожелела свака средина, јер је цео радни век посветио култури и дружењу с књигом.

То је био више него довољан повод за разговор с Драганом Којићем. Љубазан, насмејан, предусретљив, а пре свега агилан, године је провео руководећи Градском библиотеком у Новом Саду. Гостио је писце и песнике, са својим тимом организовао промоције и разноврсне манифестације, помажући оне који су тек закорачили у културне воде или се опробали у објављивању књига.

Осим поменуте Медаље културе за очување културног наслеђа, Којић је добитник Вукове награде и Златне значке Културно просветне заједнице Србије, Новембарске повеље Новог Сада, награде „Милорад Панић Суреп”…

У библиотеци је прегрмео и туробно време, на тренутак осетивши велики терет неправде, али се на крају све добро завршило, а он наставио да још квалитетније ради. Не заборавља да помене родну Бијељину, иако је у њој кратко боравио. У срцу му је Нови Сад у којем је завршио гимназију и Правни факултет. Како му је отац био војно лице, осетио је и дамаре Ваљева, Пљеваља, Титограда, Пећи...

Још док је студирао, исказао је упорност у раду. Присећа се времена кад је био уредник у листу „Индекс”, па уредник Трибине младих. За директора Градске библиотеке постављен је 1992. године.

– Овој установи дао сам целог себе – приповеда за „Магазин”. – Руководио сам се идејом да треба остати достојан својих предака. Окупио сам тим добрих стручњака, после чега резултати нису изостали.

Пупин на Фрушкој гори

С пуно љубави говори о Новом Саду, у коме сада проводи пензионерске дане. Они који га добро познају не могу а да не помену његово залагање да унапреди функционисање библиотеке: увођење савремене технологије, а обогаћена је и издавачка делатност. Његовим ангажовањем књижевна трибина при библиотеци је доживела ренесансу, и за кратко време постала привлачно место културних дешавања. Посебно се залагао за манифестације Салон књига у Новом Саду, јесењи и пролећни сајам књига, Меморијал „Стеван Пешић”, „Дани Николе Тесле”. У делу Новог Сада по имену Шангај прорадила је „Ромска библиотека” у којој је посебно сабрана и истакнута литература на ромском језику у огранку који носи име познатог ромолога Трифуна Димића. Кад је основан Дигитални омладински центар, био је то јединствен пример у раду јавних библиотека у Србији.

Поносан је на установу у којој је провео радни век, понајвише што је најстарији бастион културе, основан 1845. године. До пресељења Матице српске у Нови Сад, библиотека је била централна установа културе новосадских Срба.

Сада има више времена за читање, а књиге му, као и многим другим, омогућују да путује кроз векове. Дуго се већ бави везама Николе Тесле и Михајла Пупина с Новим Садом и Војводином. Уз благослов владике сремског Василија, с групом истомишљеника завршава послове на постављању спомен-обележја у манастиру Раваница, на Фрушкој гори.

– Чинимо то због подсећања на Видовдан 1892. када је Пупин са супругом посетио ову светињу – открива своје активности.

Радо се сећа времена кад је био на челу Новосадског клуба и уредник свих његових издања. На дневном реду често су се налазиле теме о материјалној и културној баштини Војводине. И сада је активан, све са жељом да град буде лепши, зеленији, чистији, да сви брину о њему.

– Колико пута сам завидео Сомбору због оноликог зеленила, истовремено тужан што Нови Сад нема нешто слично – гласно размишља. – Лепо је имати успешне установе, али волим и да град у којем живим убрзано напредује.

Домаћин принцезе Јелисавете

Памти и дане када је у јесен 1991. Нови Сад посетила принцеза Јелисавета Карађорђевић:

– Лепо смо је угостили, боравила је и Дечјем селу у Сремској Каменици, мада у то време династија није наилазила на разумевање код народа. Већ следеће године у посету нам је дошао принц Александар Карађорђевић са супругом Катарином. Заједно с адвокатом Томом Милићем био сам задужен за њихов дочек. На разне начине сам се довијао где да уприличим сусрет, јер су већ биле стигле негативне реакције на њихов долазак. Да није било др Ђорђа Башића, тада високог градског функционера, питање је какве би последице претрпео. Овако, престолонаследнику смо били добри домаћини у амбијенту Петроварадинске тврђаве, који је боравио и у Сремским Карловцима. Прошао сам без последица, мада су мојој мајци комшије приговориле због тога што јој син дочекује краља – прича наш саговорник.

Иако пензионер, и даље помаже млађим колегама у припремању разноврсних културних манифестација.

БИБЛИОТЕКА И НА ПЛАЖИ

Осмишљавао је, и са сарадницима реализовао, многе необичне активности, па је „довео” књигу и на познату дунавску плажу „Штранд” Занимљива је и библиотека стране књиге „Аница Савић Ребац”.

Манастиру вратио земљу

Тешко је присетити се свих догађаја из богатог радног века. Неке и данас с радошћу памти, попут враћања земље манастиру Ковиљ.

– Био сам тада, а реч је о 1986. години, на челу Комисије за односе с верским заједницама Извршног већа општине Славија, једне од ондашњих новосадских општина – листа својеврсни дневник успомена. – Плодна земља у Ковиљу почела је да се враћа првобитним власницима и ја кренем у акцију да се и манастиру врати десет хектара уцело, или „у табли”, што би рекли у Војводини. Црква тада није била омиљена код грађанства, па је дошло до негодовања мештана кад су чули за моју иницијативу. Кренули су и састанци на којима се тражила моја одговорност. Срећом, тадашњи градски функционер Јово Убипарип стао је у моју заштиту, иначе је већ била близу одлука да ме смене и изопште из политичког живота.