Инспирација мора да ме „удари у стомак”

У Београду је још отворена изложба признате сликарке и професорке Марије Драгојловић, у препуној галерији „Новембар”, у којој ће моћи да се погледа до 3. маја. Овде су изложена дела од 2018. године до сада,  слике и уметнички предмети, из циклуса често награђиване ауторке која je добитник и „Политикинe” награде за најбољу изложбу 2010. године. Позната по „невероватној прецизности у раду”, ауторка је за „Магазин” рекла да су јој инспирације предмети или детаљи који су на њу оставили утисак у детињству, за које су везани она или њена породица.

„Изложена дела говоре о мом емотивном односу према предметима, према eстетици коју они носе. Морам да имам личан однос према ономе што радим и што измештам преко формата у неко ново значење. Омиљени предмети као тема – лепезе, чешљићи, фотографије из породичних албума –  увеличани су и то довољно да изађу из своје реалне ситуације. Губе на стварном значењу баш зато што излазе из оквира стварности. Постају монументалнији, не зна се да ли се ради о aрхитектури, обичној кутији или нечем трећем. Просто, мења се контекст. Зaто мој рад представља једну дистанцу уметника коју покушава да пренесе посматрачу. То је порука дa се мало „охладите” у посматрaњу и да то никако не буде патетичан однос према стварности, већ да направите значајно одстојање”.

– Сликам у разним техникама – пастел, цртеж, уље, акрил или фотографија на којој интервенишем. Медиј ми није важан, мој однос према уметности је такав да инспирација, односно предмет и сам рад морају да ме „ударе у стомак”, како би се рекло у жаргону. Било да је у питању видео, цртеж, филм или пастел. Уметност мора да Вас удари у стомак, било који медиј да је у питању.

Марија Драгојловић рођена је у Шапцу, а живи и ствара у Београду, како каже, „милион година”.

– Где год да одем, у који год део нашег главног града града, пронађем неки фрагмент који ми се допада. Фрагмент кажем јер, у целини, Београд је хаотичан град и одувек запуштен у односу на познате светске метрополе и уметничке градове у којима се поштује концепт. Зато се некада, рецимо, у Венецији осећам боље.

После отварања, разговарали смо и са познатом кустоскињом Мијом Давид:  „Маријина уметност је за мене невероватна нежност и види се јако посвећен  и дуготрајан рад на свакој од слика којима уметница на неки начин преноси однос између предмета и емоције коју тај предмет за њу носи – до нас и нашег каснијег закључка”.

Како је Миа још рекла за „Магазин”, за њу је уметност Марије Драгојловић тиха противтежа савременој култури заборава: „Она предметима враћа  њихову спорост и достојанство, подсећајући да ствари могу да носе сећања, додире и трагове оних који су их користили. У тим увећаним предметима остаје нешто крхко и драгоцено. Блага, готово нежна пажња према ствари, која нас подсећа да лепота често почиње управо тамо где одлучимо да нешто сачувамо. Ако сте некад неког изгубили, знате шта значи замрзнути време”.

Како на крају у нашем разговору  оцењује: „Нежност. Пажња. То су слике Марије Драгојловић. Огромна емоција затворена у рам, запечаћена тако да не може да нас преплави, да та туга остане унутра, а да поглед изазове осмех”