Има наде за шумске дивове

Лепу вест смо недавно сазнали од др Драгане Остојић, државне секретарке Министарства заштите животне средине – завршена је јавна расправа поводом покретања заштите природног подручја I категорије, као Специјалног резервата природе „Босутске шуме”.

Зашто је то лепа вест, па још и за рубрику „Актуелно”?

Зато што Босутске шуме представљају подручје с најпространијим, најстаријим и најочуванијим шумама храста лужњака (Quercus robur), с изузетно вредним шумским, влажним и воденим стаништима.

Храст лужњак није само биљка. Он је дом, храна и историја. Његов жир храни животиње, његово дрво гради куће, бродове и бурад за вино и ракију. Његова сенка ствара услове за живот стотина других врста. А некада је био и више од тога – место окупљања, заклетве, одлуке.

Некада бескрајна шума

Шуме храста лужњака покривале су у давна времена велике делове Србије, посебно у равницама. Данас су, услед интензивне сече, ширења пољопривреде и урбанизације, сведене на знатно мање површине.

Стручњаци упозоравају да су ове шуме међу најугроженијим екосистемима у Србији. Промене климе, снижавање нивоа подземних вода и људски фактор додатно утичу на њихово слабљење и нестанак.

Тешко је данас и замислити да су овакве шуме некада прекривале огромне просторе Посавине. У 17. веку, низијске прашуме храста лужњака простирале су се на више од 700.000 хектара. Данас су од тог зеленог пространства остали тек фрагменти. Највећи међу њима налази се управо овде – у Босутским шумама.

Када се закорачи у шуму уз Босут, чује се шуштање лишћа, удаљени крик орла белорепана и тихо кретање срне. Мирис влаге и земље подсећа да је овде све повезано – дрво, вода, животиње и човек.

А изнад свега – храстови.

Стари, високи, разгранати. Неки од њих памте више од једног века. Други су већ пали, али и даље леже у шуми, као неми сведоци времена. Један такав, стар готово 450 година, прсног пречника 224 центиметра, изваљен у корену лежи ушушкан шумским тепихом – као фосил једног света који нестаје.

Добробити шуме

Босутске шуме су највећи шумски комплекс храста лужњака у Србији, а заједно са Спачванским шумама у Хрватској чине највећи предео лужњачке шуме у Европи.

У циљу покретања поступка заштите овог природног добра, Покрајински завод за заштиту природе доставио је 2025. Студију заштите Министарству заштите животне средине.

– Реч је о подручју од националног и међународног значаја, на површини од 17.618,14 хектара, са 37 типова станишта и великим бројем строго заштићених врста – објашњава Драгана Остојић.

Она додаје да је ово подручје препознато и као значајно станиште птица, као и потенцијални део европске еколошке мреже „Натура 2000”.

У овој шуми ништа није случајно. Сваки слој има своју улогу – од крошњи које пропуштају светлост, до влажног тла у којем живот пулсира.

– Овде имамо седам спратова вегетације – од врха круне, нижег дрвећа и жбуња, до зељасте вегетације, гљива и дубоког корења. То је веома сложен и повезан екосистем. Када се наруши, губи се стабилност, продуктивност и разноврсност – речи су Алена Киша из Покрајинског завода за заштиту природе.

У старим стаблима дупље праве детлићи, у њима се скривају слепи мишеви, док се у сенци крећу срне, дивље свиње и лисице. У барским џеповима расту јова или јоха и јасен.

Према речима орнитолога Николе Стојнића, овде је забележено чак 156 врста птица, а пронађене су и биљке за које се сматрало да су нестале са ових простора.

Где вода одлучује о животу

Четири основне добробити овог екосистема су заштита од поплава, трајност прихода од шумарства, очување станишта и традиционални узгој свиња.

Храст лужњак расте тамо где земља памти воду.

Некада је Сава редовно плавила ове шуме. После изградње насипа, вода се повукла – а са њом и природна равнотежа.

Иронија је што би управо ове шуме могле да штите од поплава. Спознаја до које се дошло тек 100 година после подизања насипа и каналских мрежа. Могле би да приме милионе кубика воде, да ублаже ударе река, да сачувају поља и насеља. Истраживања показују да би враћање воде побољшало квалитет шуме за 30 до 50 одсто.

Традиционалан узгој свиња такође има своју улогу – ријући земљу, животиње одржавају баре и спречавају зарастање, чувајући станишта бројних врста.

Храст лужњак није важан само као природни ресурс. У српској традицији, храст има посебно место – симбол је снаге, трајности и опстанка.

Очување ових шума није само питање природе, већ и одговорности према будућим генерацијама. Јер, у сенци старих храстова, не чува се само природа – већ и део идентитета Србије.

Под храстом се доносила слобода

На празник Цвети 1815. године, под храстом лужњаком, који се у народу назива и грм, у Такову је Милош Обреновић објавио почетак борбе против турске власти и дизање Другог српског устанка.

Тај храст – Таковски грм – постао је симбол слободе.

Његове гране су, по народном веровању, пратиле судбину династије. Када су се ломиле – ломила се и историја.

Данас на том месту расте нови храст. Као подсетник да се неке ствари не смеју прекинути.

Некада је више мање

У шумама којима се газдује постоји мање животног простора за неке кључне врсте као што су детлићи, слепи мишеви, орлови, тартуфи, велика храстова сјајница, изузетно цењена и лековита биљка – генодерма луцидум која тражи старе храстове који полако губе своју виталност.

Пре него што се човек умешао пре 250 година планским газдовањем, старе храстове шуме су имале од 30 до 50 храстова по хектару, а данас их је од 80 до 100. Зато што се, по речима стручњака, 250 година негује економски најважнија врста, храст лужњак, добра ствар је што су још увек шуме мешовите. До почетка индустријске револуције ове шуме давале су два пута већу економску вредност и добит захваљујући жиру, он је био кључна храна за свиње и стоку док није била развијена пољопривреда. Тек од 19. века када је откривена моторна тестере и почела производња дужица за бурад за чување вина и коњака, дрво је постало примарно.