Молитву уплиће у сваки чвор
Светлана Јанковић, мајка петоро деце, чије је детињство на Косову и Метохији било обележено страхом и стрепњом, данас гради свој бренд
Трагајући за оригиналним поклоном за једну девојчицу, на интернету смо наишли на рукотворине Светлане Јанковић – жене која у ретким, слободним тренуцима ствара необичне, топле и нежне предмете за дечје собе. Њени лустери, лампе и декорације одмах привлаче пажњу, али иза њих стоји прича много дубља од саме естетике.
Светлана је мајка четворице дечака и једне девојчице. Рођена је 1990. године у Дечанима, на Косову и Метохији.
Тешки дани током бомбардовања НАТО-а.
Имала је само девет година када је аутобус у коме су биле њена мајка и старија сестра погођен током бомбардовања НАТО-а. Тај догађај заувек је променио живот њене породице.
– Било је то на граничном прелазу Савине Воде, између КиМ и Црне Горе. Аутобус је гађан касетним бомбама, гелери су летели на све стране, а један се забио у наслон Надиног седишта. У својој петнаестој години остала је непокретна. Међутим, успела је да се издигне и постане параолимпијска освајачица медаље у стоном тенису. Заједно с Бориславом Перић представљала је нашу земљу на највећим светским такмичењима. Нада је у бањи упознала свог садашњег супруга Зорана, који је такође био на рехабилитацији. Заједно су кренули на тренинге. Након повреде, први пут је узела рекет за стони тенис у руке, а само годину дана касније освојила је прву медаљу на међународном такмичењу. Данас их, као чланица новосадског „Спина”, има 18. Сина Луку родила је 2009. – прича Светлана и додаје да „када проживите све што смо ми проживели, окренете се суштини, Богу. Вера нас је јачала и дала снагу да идемо даље.”
Светланини родитељи су се, на крају, одлучили да из Дечана пређу у Подгорицу, где је она уписала Економски факултет. Ипак, живот је одвео другим путем. Због породице и љубави, одустала је од економије уписала студије за васпитача.
– Желела сам велику породицу, јер сам и сама одрасла у таквој. Љубав је жртва – колико смо спремни да се дамо за другога, толико га волимо – каже она.
Данас, уз супруга Роберта, машинског инжењера који је факултет завршио током брака, подиже петоро деце. Најстарији Огњен рођен је пре 13 година, Лазар има 11, а Алекса 10 година. После пет година, упркос упозорењима лекара због здравствених проблема, родила је ћеркицу Рашку, а потом и најмлађег Петра, коме су три године.
У њиховом дому вера није само реч – она се живи.
– Водимо литургијски живот. Деца помажу и у олтару. Трудимо се да им пренесемо да не клону пред препрекама већ да у свему траже снагу – наводи Светлана.
Рашкин свет
Инспирисана ћерком Рашком, Светлана покреће свој мали бренд – „Рашкин свет”.
– Ослушкујући децу, схватила сам колико им значи простор у ком бораве. Почела сам да правим лампе и декорације, али ми је недостајало нешто што ће ме враћати вери.
Тако настају њени посебни, ручно рађени крстићи у макраме техници – јединствени по томе што сваки настаје уз молитву.
– Сваки чвор, свака перлица – једна је изговорена молитва. Ово није само украс. Ово је подсетник на веру.
Крстићи се израђују с благословом оца Предрага, старешине храма Светог Симеона Мироточивог у Ветернику, и често се дарују за крштења, рођења и друге важне тренутке.
Поред њих, Светлана прави и нежне зидне декорације, као и лустере украшене ручно низаним перлама. Иако је самоука, своју технику не крије.
– Има довољно места за све. Човек је створен да буде креативан – каже, додајући да је одмалена показивала креативност. Са 12 година освојила је сребрну медаљу на светском такмичењу у сликању и пут у Шри Ланку, али се отац није усудио да је пусти.
Један крстић настаје за око два сата, али, како каже, највећи изазов није сама израда већ све оно што прати савремени начин рада.
– Вођење друштвених мрежа је најзахтевније. Али реакције људи су ветар у леђа да наставим, као и подршка деце и супруга – каже Светлана и поручује – молите се, радујте се, волите, праштајте.
