Пробијајући се комбијем фрушкогорским путевима стижемо до необичног здања наизглед класичне, а уствари модерне конструкције, на виноградарском брду у Иригу. Још 2021. општина Ириг дозволила је проширење градње на граници с Националним парком „Фрушка гора”.

Новинарска екипа збуњена је, ипак, да усред старих винограда, с калдрмисаног паркинга право силазимо низ мермерне степенице монументалног здања, пролазећи поред клавира и свечаних столова са свиленим столњацима, да би, кад смо се спустили у вински подрум, стигли до уметничких дела једног од наших највећих сликара Милоша Шобајића, са чијим сликама и скулптурама смештеним између модерне бетонске винске буради је ово модерно здање и отворено. На интересантној изложби галерије чији прозори, као излаз из подрума с друге стране, гледају на винске засаде, приказано је и последње, недовршено Шобајићево дело.

Отварајући ново здање, министар културе Никола Селаковић нагласио је да је спој културе, туризма и виноградарства траса будућег развоја Србије и њене позиције на културној мапи Европе.

„Биће ово центар нових културних и гастро збивања”, како су нам рекли домаћини дочекујући нас с новом купажом ликера и пенушавца на доласку после сат времена вожње од Београда.

„Синтеза класичне и модерне уметности, старе и нове винске и сваке друге културе, ово здање биће изложбени простор за све генерације уметника, али и место културних догађања попут представа, предавања и концерата”, најавио нам је творац новог „архитектонског бисера,” како су га окарактерисали градитељи, архитекта Горан Бабић.

Он је као пример добре праксе, објашњава нам, осмислио овај нови туристички комплекс, од винарије у подруму, преко галерије, до ресторана и околних, како смо сами запазили, апартманских кућица с дрвеним крововима. На наше питање шта се у кућицама налази, одговара да ће у њима овога лета осванути и мини спа-зоне.

„Основна идеја мог ауторског пројекта је креирање простора у којем се архитектура, уметност и природа сусрећу у савршеном балансу. На око 40 хектара винограда узгајају се сорте које дају вина снажног карактера и које су наше аутентичне. Међу њима се овде посебно као успешна врста издвајају грашац и пажљиво компоноване купаже које носе печат једног од најбољих српских енолога Марка Стојаковића”, каже Бабић који се, иако архитекта, годинама бавио и виноградарством.

Како додаје, Фрушка гора треба да буде „простор сусрета људи идеја и лепоте”.

У оквиру комплекса, по његовом пројекту, окружени винским подрумима, налазе се мала црква као и „галеријски простор који брише границе између уметности и свакодневице, претварајући сваку посету у сусрет са савременим стваралаштвом”, прича о намерама.

„Истраживања потврђују да пејзажи с понављајућим природним обрасцима, као што су редови лозе, не само да су извори концентрације и за мене архитекту и друге ствараоце, већ делују смирујуће на нервни систем – брже него шума или градски парк. Боравак у виноградима комбинује природу, ритам пејзажа и отворени простор, што директно снижава ниво кортизола, хормона стреса. Ходање по виноградима, благи нагиби терена и свеж ваздух побољшавају циркулацију, снижавају крвни притисак и подстичу лагану, природну физичку активност, без притиска, тело се само враћа природном ритму. Зато виногради данас нису само место где настаје вино већ места за истински одмор. Србија мора да има прави простор за вински и културни туризам који може да парира најлепшим европским и светским винским причама које су данас у тренду”.

Бабић је најавио да с отварањем нових галерија почиње и ера културног стваралаштва на Фрушкој гори, чије вино је „незаобилазни извор” уметничког стварања. Зазвучало је као да најављује необичне сусрете попут оних у Мановом „Чаробном брегу”.

Кустос прве од низа овде планираних изложби Саша Јањић најављује да ће сваког викенда за љубитеље уметности бити организоване туре обиласка галерије које ће он водити. „Прва поставка, дела Милоша Шобајића, упознаје нас са стваралаштвом српског уметника који је читавим својим радом трагао за истином о човеку и његовој судбини, стварајући дела на ивици јаве и сна, како гласи и назив изложбе која је отворена до 25. априла”.

Нама су најзанимљивије биле бетонске, уместо дрвених бачви, које окружују модерне Шобајићеве скулптуре:

„Није реч само о усклађивању естетика. Бетонска бачва исто има добру оксигену или кисеоничку пропустивост, што значи дише, док се танини задржавају на њеним зидовима. Вино у њој, при том, не упија мирисе попут оних из дрвеног бурета”, тврде млади енолози који су нас провели кроз подрум.

Утисак би био комплетно сјајан да нам се комби није покварио при одласку, усред једне фрушкогорске падине, како већ у животном редоследу бива. Аутобуса и таксија овде увече нема, кажу за сада, али су нас добронамерни и весели повратници из винарије који су наишли радо успут одвезли до Београда.

Скулптура ноге – израз енергије и страсти

Саша Јањић осврнуо се на скулптуре и уметничке инсталације које привлаче пажњу усред изложбеног простора у подрумима вина: „Врхунац Шобајићевог стваралаштва је скулптура ноге, која излази из дводимензионалног платна и говори о покрету, о енергији и страсти, о ономе што разликује реално од онога што је уметник замислио”.