Лена Ковачевић: Моја душа је у фузији стилова
Уз симфонијски оркестар којим диригује Олга Бисерчић, бенд и специјално креиране АИ видео-пројекције, пројекат повезује најлепше светске арије са филмским класицима, поп-рок хитовима и бродвејским евергрин песмама, стварајући снажан аудио-визуелни спектакл и „филмски кадар уживо”
Најновији музички спектакл очекује публику 30. маја 2026. године - концерт „THE 3” кантауторке Лене Ковачевић, глумице Јелене Гавриловић и драмског сопрана Марије Јелић. Ово је имерзивни музичко-сценски пројекат који по први пут на истој сцени обједињује гласове поп џез певачице, глумице и оперске диве, спајајући три уметничке енергије у једну нову музичку димензију. У питању није класичан концерт, већ сусрет епоха, стилова и савремених женских идентитета, који кроз музику и визуелни наратив отвара тему унутрашњег ауторитета и личне снаге у времену глобалне транзиције. Једна од дива, певачица Лена Ковачевић у разговору за Магазин говорила је о ритуалима пред наступ, новим албумима и магији која настаје за клавиром.
Ваша музика носи препознатљиву атмосферу емоције и софистицираности. Како настају ваше песме – од чега најчешће почиње тај процес?
Обично крену од једне мале идеје, такта или два која чујем и који ме заинтересују. Песму „Позови ме” која ми је после „Кафеа” по статистици најслушанија, написала сам тако што сам заиста пола рефрена јасно чула у неком певушењу и отрчала за клавир. После долази рад на песми, али је прво све заправо - игра и емоција.
Да ли постоји песма из вашег опуса која вам је посебно лична и која вас најбоље описује?
То је сигурно у модерној музици „Кафе“ у звуку , у споју попа и нашег балканског ритма и емоције, затим „Позови ме“, за коју сам добила награду 2025.на Београдском пролећу за најбољу интерпретацију. Али песма односно музика која је највише мој отисак јесте музика коју сам писала на текст песме „Иже Херувими“.
Ваш стил спаја поп, џез и соул елементе. Како сте пронашли тај музички израз који је постао ваш заштитни знак?
Зато што једноставно волим све те стилове и онда тај класичан поп који се у Србији воли никада није био до краја „моја шоља чаја” - волим да слушам, али је моја душа заиста у тој фузији стилова у којима сам расла - од џеза, попа, соула.
Како изгледа тренутак када схватите да је једна песма „спремна” да је поделите са публиком?
Онда када постанем нестрпљива да је поделимо. До тада радим без помисли на то.
На сцени делујете веома природно и елегантно. Да ли имате неке своје ритуале пре концерта?
У принципу на дан када имам концерт, ако могу себи то да приуштим, цео дан слушам музику, посебно ако смо у дужем путу. Волим гардеробу која је сценска, али у којој не морам да мислим о њој већ само о музици и причи коју причам. Волим да хидрирам лице маскама, косу да хидрирам, маске су ми омиљени ритуал иначе пар пута недељно код куће.
Публика често каже да ваша музика има снажан емотивни печат. Колико лична искуства уносите у своје текстове?
Волим текстове који нешто у нама буде, од осећаја да ће нас песма подићи па до меланхолије, волим шансоне јер причају причу. Не пишем текстове колико пишем музику али рецимо за песму „Жоли“ или „Тако треба“, иницијалне идеје су биле да подигну људе, ритмом и поруком.
Како доживљавате однос са публиком – да ли вас више инспиришу велики концерти или интимни наступи?
Интимни наступи попут позоришта и театара су моја ствар заиста, јер имам простора да им се обратим на начин као да су моји пријатељи који су ушли у моју кућу и желим са њима да поделим једну моју причу. Веће сцене вам дају други осећај ритма, јачине звука, енергије и то је сјајно али свакако ћете неке приче морати да сачувате за себе јер ти концерти другачије „возе”.
Да ли мислите да музика данас има исту снагу да мења расположење и живот људи као некада?
Апсолутно! Што је још интересантније и песме из 80-тих и 90-тих младе генерације осећају и разумеју и подсећају нас на то да оно што ваља - комуницираће са људима увек.
Како успевате да ускладите уметничку каријеру са приватним животом?
Сасвим лепо хвала Богу јер сам се трудила да нађем неку меру и начин који одговара мом срцу, пишем доста музике и идем свакодневно у студио, како радим тренутно на албуму духовне музике и поп албуму, а затим пар пута месечно имам концерте углавном ван Србије тренутно и то нису велика одсуства на много дана.
Да ли постоји песма коју сте написали, а која вас и после много година изнова изненади својим значењем?
Можда је то песма „Хир“, која се и даље често налази на радио станицама, писала сам је у време ковида, њена емоција је нешто што ми се и даље веома допада а заправо сам имала намеру да је поклоним једној од колегиница и на крају пресечем да је отпевам ја и то је оно - није коме је намењено него коме је суђено.
