Музеј који прича и мирише

Ништа слађе од меда и ништа вредније од пчеле. Руководила се тиме и породица Живановић из Сремских Карловаца кад је, пре пола века. у свом дому основала Музеј пчеларства. И то какав музеј – да прича и мирише.

О овој породици сви говоре бираним речима, јер су њени чланови били трговци, пчелари, виноградари и винари, задужбинари, национални радници. Њихов упоран рад, ангажовање да сакупе предмете из пчеларства и да од тога формирају музеј, препознала је некадашња новинарка „Политике” Даница Радовић, сачинивши садржајну и богато илустровану монографију.

– Књига, посредно, кроз причу о експонатима, открива биологију пчеле и уређење пчелињих друштава. О тајнама пчеларског заната сведоче музејски предмети, фотографије и документа – подсећа ауторка књиге. – То је, истовремено, и прича о кључним догађајима из живота Живановића, о плејади стваралачких личности породице која се, уз пчеларство, бави винарством и виноградарством. У музеју је око 450 експоната и више стотина фотографија, докумената и предмета. Како је својевремено записао Жарко Живановић, прича о Кући пчеларства почиње од његовог прадеде, професора Јована Живановића, којем је пчела вратила здравље и снагу. Да би јој се одужио, учинио је све што је могао да прошири знање, посебно код младих нараштаја, о пчели и лековитости меда.

Време жучи и меда

Негује се у музеју култура памћења и то динамично, по мери данашњег времена и савремене науке. Овде треба густирати мед и вино, јер како рече писац Бела Хамваш, за испуњен доживљај нису довољни само поглед, реч и додир, већ се мора осетити и нешто у стомаку. Зато је овај породични музеј, с пчелињаком и виноградима, постао права кошница у којој се сваког дана из целог света сливају посетиоци.

Карловачки професор Јован Живановић био је научник, књижевник, природњак и пчелар. Као сина-јединца, мајка је хтела да га остави на породичном огњишту, што је он одлучно одбио. Срећом, и његов отац Јосим био је наклоњен читању и књизи. Зато Јован после гимназије одлази у Беч на студије филологије. Иако је после дипломирања 1862. године добио понуду да остане на филолошкој катедри у Бечу, срце га вуче у родно место, у коме га постављају за професора српског језика. Власт му сугерише да не уводи новотарије Вука Караџића и Ђуре Даничића, али он то игнорише, па молбу за пријем пише Вуковим језиком.

Жени се Јеленом Буковал из ондашњег Великог Бечкерека (данашњи Зрењанин), с којом је изродио петнаесторо деце. Пре венчања, њихова љубав је имала шекспировски заплет. Наиме, Јелена је имала сестру близнакињу, тако да су њих две личиле као јаје јајету. Како, приликом сусрета, Јован није успевао да их разликује, почео је да Јелени шаље писма, што је уродило плодом. На удварање и изјаве љубави одговорила је пристанком да се уда за њега. А онда неочекивана вест: исцрпљен од рада, почиње да побољева. Пријатељи му саветују да купи воћњак, што он и чини. Убрзо се среће и с пчелама, у чему је велику заслугу имао шумар Порфирије Поја Николић. Из Немачке му стижу књиге о пчелама, а из Европе доноси најсавременију опрему. Док пчелари из далеких крајева долазе да виде те „новотарије”, у карловачкој Богословији пчеларство постаје обавезан предмет.

За кратко време његов пчелињак постаје један од најуређенијих на Балкану. Имао је око 400 кошница у пет пчелињака, између којих су биле постављене табле с исписаним лепим мислима из Библије. Циљ је био да се будући теолози-пчелари просветле и да им се пчеларство омили. Добија Јован за живота многа домаћа и инострана признања, а из здравствених разлога се бавио и виноградарством. Први бечки енолог српског порекла Димитрије Мита Петровић похвалио се да је добротом професора Живановића добио рецептуру за нека специјална вина, попут „ауспруха”. Оно је било мелем за лечење туберкулозе, јер се правило од плеснивог зрна које је, због плесни, имало пеницилинско својство. Нажалост, упамтио је и тешке тренутке, пуне неразумевања и оспоравања. Коментарисао је то на себи својствен начин: „Било је то време жучи и меда”.

Пола века је минуло од када је у кући Живановића основан јединствен музеј. После смрти професора Јована, имао је ко да наследи његов рад. Учинили су то његов син Жарко, а доцније и потомци Боривоје са супругом Вером, њихова ћерка Љубица, па њихов син Жарко са супругом Звезданом. Данас још стотинак фотографија и предмета чекају да добију своје место у музејском простору.

На винској карти „Титаника”

Садашња генерација ове породице, с Борком Ж. Живановићем, као седмо поколење виноградара и винара, вратила је углед и стару славу чувених карловачких вина. Он је проширио поставке на виноградарски и винарски део музејског простора, започео садњу младих винограда и креирање нових сорти вина.

Живановићи су познати пчелари, али и врсни виноградари. Део производње вина је и даље у 300 година старом винском лагуму, једном од најстаријих и највећих у Карловцима. Њихови виногради су на истом месту као и пре много векова, у потесу Матај, на обронцима Фрушке горе, који се спуштају према десној обали Дунава.

Занимљиво је и казивање Вере Живановић, Жаркове мајке:

– Кад сам се удала и дошла у дом ове породице, имала сам 18 година. Пробала сам њихов предратни, чувени „ауспрух”, којег је само мало сачувано. Био је попут ћилибара: лепо и питко вино, укуса који се тешко може описати. Касније, када се све усмерило ка масовној производњи, мој муж Бора одустао је од прављења овог вина, јер то нити је ко желео, нити могао да купи и плати.

У деценијама што су минуле остала су казивања, албуми успомена, прелепа сећања и понека легенда. Никад доказана, а ипак мистична. Тако постоји вероватноћа да је на винској карти „Титаника” био баш карловачки „ауспрух”, сада у бродској олупини, пронађеној 1985. на дубини од четири километра. Неки, пак, тврде да је реч о вину из аустријског села Руст, чији су винари пре десетак година основали покрет да се врати слава том вину. У Сремским Карловцима таквог друштва и покрета нема. Овде се у 63 домаћинска подрума производе црна, бела и црвена вина.

А како би изгледао „ауспрух” после деценија проведених на дну океана? Винари тврде да му лежање на морском дну не би нашкодило, већ би га само сачувало и претворило у мало гушћи него што је иначе.

КИЛОГРАМ ОТРОВА 40.000 ЕВРА

Од пријатеља из Немачке је, седамдесетих година прошлог века, Боривоје Живановић добио апарат на чију горњу површину налете пчеле, а потом се пусти слаба струја. Под стресом од слабе струје, пчеле убоду платно испод којег је стакло. Пчелињи отров се врло брзо кристалише и скида. Веома је лековит, користи се у фармацеутској индустрији, и веома је скуп. Последњих година килограм кошта око 40.000 евра! Стари проф. Јован Живановић је тврдио да је своју болест у младости излечио уз помоћ уједа пчела и вином „ауспрух”.

МАКЕТА КАО КОШНИЦА

Због тога што је оснивачка скупштина Савеза пчелара одржана у манастиру Раваница, на Фрушкој гори, Живановићи су урадили макету ове светиње која је, заправо, кошница. Пошто је временом дотрајала, рестаурирана је и смештена у Музеј пчеларства. Увек заокупља пажњу посетилаца.