Прича о мастици

Хиос је грчко острво познато по једној специфичној врсти дрвета мастике од које се прави најчувенија грчка ракија, а које ендемски расте само на овом месту. Познато је и као родно место композитора Микиса Теодоракиса – аутора „Грка Зорбе”, супруге Аристотела Оназиса, а на острву је у давна времена живео и антички песник Хомер.

Петим највећим острвом Грчке, које се налази у непосредној близини турског копна, осим Грчке, током претходних векова владали су Византинци, Ђеновљани и Османлије. Током путовања Хиосом, уживали смо у прелепим, утврђеним селима мастике, острвским плажама, фантастичној храни, и византијским манастирима, који се данас налазе на листи Унескове светске баштине.

Грам мастике кошта као грам злата

Иако се дрвеће мастике може наћи широм Медитерана, због јединствене комбинације вулканског земљишта, суве микроклиме и генерација пажљивог култивисања, специфична сорта која производи јестиву смолу успева само овде, и више нигде на свету. Обим производње мастике је мали и може да се види једино на југу Хиоса у чувеним „селима мастике”, на грчком: Мастихохорија. Унеско је традиционални узгој мастике на Хиосу уврстио 2014. на листу нематеријалне културне баштине човечанства.

Једно стабло мастике, годишње може да изнедри само око 250 грама смоле, због чега је цена једног грама мастике, једнака цени граму злата. Осим чувеног ликера, од смоле мастике прави се веома укусан сладолед, колачи и бомбоне, и ставља се у пециво.

Почев од 13. века, мастика више није била обична пољопривредна култура, већ је постала део византијског монопола. У „Златној були” из 1304. године, описано је на који начин је царство строго контролисало узгој ове смоле, третирајући је као ресурс сличан соли или злату. У 14. веку, под владавином Ђеновљана, породица Закарија направила је корак напред у узгоју и расподели мастике – сељани су постали чувари и корисници плантажа с правима на делове жетве, чиме је осигурана равнотежа између царске моћи и локалног управљања.

Заштита од пирата

У то време, села су утврђена ради заштите жетве мастике од пљачкаша и пирата. Удружење произвођача смоле мастике с Хиоса, данас чине чланови 24 задруге из 24 села мастике, који управљају производњом мастике на острву. Током обиласка Хиоса, посетили смо и дестилерију мастике у којој се прави чувени ликер, и видели процес производње овог јединственог пића.

Осим Пиргија, на југу Хиоса посетили смо и „села мастике” Места и Олимпи, типична средњовековна, утврђена места која највише подсећају на стари град Родос. Збијене, камене куће и многобројни пролази испод њих, некада давно подигнути су ради одбране од пирата и различитих освајача, а данас су украшени бокорима разноврсног цвећа.

Шаре извучене лењиром

Најчувенија и најлепша села Мастихохорије су Пирги, Места и Олимпи. Пирги је чувен по белим кућама које су декорисане црним и сивкастим геометријским шарама у техници коју називају хиста или зиста. На фасаду куће наноси се слој танког, вулканског песка, а затим слој кречног малтера. Док је бели малтер још свеж, у њега се гравирају различите шаре уз кориштење лењира и других алата. Примена ове технике први пут се појавила за време владавине Ђеновљана.

Музеј чувене грчке ракије

У близини села Пирги, на врху брда, међу стаблима мастике подигнут је Музеј мастике, у којем је детаљно објашњен историјат мастике на острву – како се биљка сади, како се о њој брине и како се смола мастике скупља и прерађује. Испред музејског здања ушли смо у воћњак мастике и видели како изгледа дрвеће ове ендемске медитеранске врсте, али и остатке на кори од последње „жетве” јестиве смоле.

Кристофор Колумбо, некад житељ Пиргија

Најчувенији становник Пиргија је Ђеновљанин Кристофор Колумбо, који је у селу живео у време када су Хиосом и владали Ђеновљани (14–15. века). На острво је стигао крајем 14. века, у потрази за посадом за свој планетарно чувени поморски подухват. Из веза с локалним женама, Колумбо је наводно добио неколико деце, а мештани тврде да и данас на Хиосу постоје људи чије је презиме Колумбус, и који су потомци чувеног морепловца. Некадашња Колумбова кућа налази се у центру места, а изнад капије и данас стоји породични грб.