Ово уље је највећа прехрамбена превара
У готово свакој кухињи стоји боца маслиновог уља која обећава здравље, дуговечност и „медитерански квалитет”. Оно што пише на етикети, међутим, често нема много везе са оним што је заправо унутра. Иза једне од најцењенијих намирница на свету крије се глобални систем у коме су манипулације, разводњавање квалитета и маркетиншке полуистине постале правило, а не изузетак.
Једно од најпознатијих истраживања са Универзитета у Калифорнији показало је да чак 73 процента тестираних увозних уља означених као „extra virgin” не испуњава стандарде квалитета. Другим речима, већина производа који се продају под највишом категоријом заправо не задовољава хемијске и сензорне критеријуме који дефинишу право екстра девичанско уље, пише Biology Insights.
Екстра и девичанско
Проблем није само у квалитету, већ и у саставу. Маслиново уље је скупо, а управо та цена чини га идеалним за преваре. Најчешћи трик је мешање са јефтинијим уљима попут сунцокретовог или сојиног, као и продаја рафинисаног уља као „екстра девичанског. Такви производи визуелно изгледају исто, али су нутритивно готово безвредни, јер су изгубили кључне антиоксидансе и полифеноле.
„Екстра девичанско” маслиново уље није маркетиншки израз, већ строго дефинисана категорија квалитета.
То значи да је уље добијено искључиво механичким поступком, цеђењем маслина, без хемијских процеса, без рафинације и без додатака. Другим речима, то је најчистији облик маслиновог уља, практично „сок од маслине”.
Да би уље смело да носи ознаку extra virgin, мора да испуни неколико кључних услова: киселост (слободне масне киселине) мора бити мања од 0,8одсто, мора да прође сензорску анализу без мана у укусу и мирису (нема ужеглости, буђи или металног тона), мора имати карактеристичне позитивне особине: воћни укус, благу горчину и пикантност (што указује на присуство полифенола).
За разлику од тога, „девичанско” уље (без „екстра”) има нешто слабији квалитет, док је рафинисано уље хемијски обрађено и нутритивно сиромашније.
Проблем настаје јер се у пракси ознака често злоупотребљава. Уља која не би прошла строге тестове ипак заврше на полицама као „екстра девичанска”. Зато стручњаци наглашавају да та етикета јесте важна, али сама по себи није увек гаранција квалитета.
Губитак на квалитету
Још једна велика заблуда крије се у пореклу. Натпис „Product of Italy” (италијански производ) не значи да су маслине узгајане у Италији. У пракси то често значи да су уља из Шпаније, Туниса или Марока помешана и потом флаширана у Италији, како би добила на престижу. Потрошач купује причу о тосканским брдима, а заправо добија индустријску мешавину из више земаља, наставља портал.
А онда долази и оно што се не види: време и светлост. Маслиново уље није стабилан производ; оно почиње да пропада чим се маслине прераде.
Научне студије показују да изложеност светлу убрзава оксидацију и разградњу корисних једињења, нарочито полифенола. У пракси то значи да уље у провидним боцама, под јаким светлима супермаркета, губи квалитет много пре него што дође до ваше кухиње.
Стручњаци упозоравају да уље током транспорта и складиштења може да изгуби велики део својих биоактивних компоненти, чак и ако и даље „има добар укус”. А укус, парадоксално, често није поуздан показатељ квалитета, јер је уље већ прошло кроз процес деградације који није лако осетити, преноси Science Direct.
Фалсификати
Размере проблема потврђују и европске власти. Број случајева фалсификовања и погрешног декларисања маслиновог уља у ЕУ последњих година достиже рекордне нивое, укључујући мешање са јефтинијим уљима и лажно означавање порекла.
У појединим акцијама заплењене су десетине тона лажно декларисаног „екстра девичанског” уља намењеног европском тржишту.
Све то показује да маслиново уље није само прехрамбени производ, већ је и једна од најсофистициранијих превара у прехрамбеној индустрији. Оно што би требало да буде „чисти сок од маслине”, често је резултат компромиса, логистике и маркетинга, закључује Гардијан.
