Увек заљубљена у живот

Иза платана Мирјане Лехнер Драгић стоји живот испуњен личним трагањима, историјским сећањима и интимним радостима. Овога пута, са сликарком разговарамо о ономе што се не види на изложбеним зидовима – о детињству, страховима, малим ритуалима и бојама свакодневице.

– Не смем да вам кажем на чему радим. Позваћу вас кад буде изложба… Само ћу рећи – у вези је са сновима.

Говори то уз осмех који има дечју несташност и искуство скоро читавог века. Пред лето ће закорачити у деведесету. Корак јој је још крепак, поглед радознао, а у гласу се смењују топлина и чврстина жене која је преживела историју, али је није пустила да јој угаси радост.

Када је недавно, због болести, дуго лежала, син Марко јој је донео књигу – „Сећања, снови, размишљања” Карла Густава Јунга.

– Можда ћу вас зачудити, али то ми је тренутно најлепша књига. Као да га знам дуго – каже наша саговорница, која се осим сликарством бави и илустровањем књига.

Јунг, који је настојао да помири науку, уметност, филозофију и религију, као да је само потврдио оно што је она већ живела – да су сан и јава једна иста целина. Мирјана бележи своје снове годинама. Сања у бојама. Понекад, каже, сања и читаву изложбу.

Из снова је настала и књига „Сан између слике и речи”, коју је радила с песникињом Иваном Миланков, а предговор написао академик и психијатар Владета Јеротић.

Поносна на јеврејско порекло

Када разговор скрене ка ратним годинама, тон јој се мења.

– Увек ме враћају на детињство. Ја бих лично волела да прескочим тај део. Када оживи у мени, јако је болно.

Као шестогодишња девојчица крила се по селима око Крушевца. Ујак Папо Самуел стрељан је 1943.

– Остао је у Крушевцу верујући да је под именом Петар безбедан. Немци су га, с још 300 других, стрељали као Србина у знак одмазде на месту где је данас Спомен-комплекс Слободиште.

Мирјанина бака и бројни сродници страдали су на Старом сајмишту у Београду.

Мајка Мирјам била је из сефардске породице. У кући се говорио шпански, строго су се неговали обичаји, кошер правила, раздвајало месно од млечног. Тридесетих година преселили су се из Сарајева за Београд. – Моја мајка је била мезимица у кући иако је било седморо деце и врло танана, можете да мислите који је она слом доживела и 1948. решила је да оде за Израел – прича наша саговорница.

Од тада мајку више никад није видела.

Отац Алфред био је фирмописац, члан уметничких удружења, урадио је више од сто плаката, махом филмских, етикете, значке… Био је изузетан портретиста. Верује да је од њега наследила и то што се целог живота опирала да припада неком клану, иако је, додаје, веома тешко тако живети као слободан уметник.

Сличне особине наследио је и њен син, визуелни уметник Марко Драгић.

Темама у вези са њеним јеврејским пореклом, историјом и наслеђем почела је да се бави тек пре три деценије, у зрелом добу њеног стваралаштва. Изложба „Чипке моје тетка Ерне” посвећена је породици из које је потекла.

– Из мешовитог брака сам. Отац је са порoдицом дошао у Београд из Осијека. Васпитана сам и генетски оптерећена да ми је важан само човек – каже. – Свекрва ми је једном рекла: „Ах, ти Јевреји…” А ја сам јој одговорила да сам ја Јеврејка по мами, баки, деди – све до Шпаније. А она каже: „Ма какви, ти си наша.”

Та реченица – „ти си наша” – као да је суштина њене животне филозофије.

Тиху одлучност задржала је као особину целог живота.

– И данас је мучно бити слободан уметник, али била сам своја – напомиње ауторка иза које је више од 65 самосталних изложби, награда за животно дело УЛУПУДУС-а, сарадња с издавачким кућама и заводима за заштиту споменика културе, музејима и археолозима. Радила је и уметничке цртеже за Срејовићеву књигу о Лепенском виру, завршила графички одсек Академије примењених уметности. Током каријере била је и професорка илустрације и графичких техника у средњим школама. Годину дана је предавала у Новом Саду. Сваког јутра у шест хватала је трамвај, па аутобус. Седамдесет пет километара у једном правцу.

– Али деца су ме волела. И данас сам с том омладином у контакту.

Звали су је да пређе у Нови Сад, нудили атеље на тврђави, али ништа од тога се није догодило.

Живела је и у Паризу. Правила је минијатурне колаже у монотипији решена да понуди галеристима. Сећа се и данас живо како је ушла у галерију, на чијем су зиду висили цртежи и слике Пикаса, Шагала, Брака…

– Помислила сам да не вреди ни да питам, а онда је девојка погледала моје радове и рекла да узима све. Тако су моје минијатуре ушле у три галерије у истој улици. Пред Ускрс сам се осмелила да закуцам на врата Галерије Лафајет, иако нисам знала француски. Мој рад иде увек испред мене, јер ја не знам језик. Директор је погледао и питао може ли то мало веће – присећа се.

Коментарише да јој је тамо свет био наклоњен.

– Колеге су ми говориле да сам више постигла за годину дана него они за 10 година. Али ја нисам имала куд, опстанак је био у питању. И успела сам – прича сликарка, која се ипак вратила у свој родни Београд.

Пред деведесети рођендан, Мирјана Лехнер Драгић и даље ради, а када је питате да ли би нешто мењала, одмах одмахује главом.

– Ништа. То је мој живот.

Пријатељство с Добрилом Ненадићем

Из богате ризнице успомена Мирјана посебно издваја писца Добрила Ненадића. Памти га као младића на бициклу, с корпом која је пуна књига. Тако га је први пут видела пре шездесетак година у Ариљу, док је била у посети код тетке. Док је скицирала призоре с обала Рзава, почело је њихово пријатељство. Када јој је показао рукопис „Доротеја”, била је одушевљена.

Ликови и призори из тог романа пратили су је деценијама, сведочи графичарка и сликарка о првом сусрету са  романом који ће постати једна од најчитанијих књига у Југославији.

Циклус Јелениних снова изложила је на „Добриловим данима” у Ариљу.

„Мене је Мирино сликарство крепило и соколило”, написао је Ненадић.

То је можда највећа похвала коју један уметник може добити.

Рони на дах

Мирјана воли подводни свет, и на крају девете деценије, тврди да рони на дах, без маске.

– Плашим се да ли ћу да изроним, да срце не попусти – каже.

О томе сведоче и њене слике.

Први пут се, иначе, представила београдској публици 1970. баш сликама на којима је бојама оживела чудесни свет инспирисан богатством морског дна, шаренилом облутака, шкољки... Велики је борац за очување природе и активна у еколошким акцијама.

Прича нам да је пре три године била у Грчкој с удружењем „Весели аутобус”. Обилазили су Солун, места које носе печат српског страдања и сећања. Историја и радост путовања код ње никада нису у сукобу.