Острво које чува корални гребен
Две хиљаде километара од југоисточне афричке обале, дубоко у Индијском океану, острво западноевропских колониста и креола сматра се државом просперитета
Острво уоквирено бљештеће белим коралним гребеном који као обруч обуздава прасак џиновских таласа Индијског океана, призор је који вас тотално разбуди при слетању авиона. Чак и ако сте имали срећу или „несрећу” да путујете преко Сејшела са техничком паузом од два додатна сата после десеточасовног летења из Европе. Док фотографишете, кроз главу пролази пријатни наговештај да ће вас корална ограда Маурицјуса, на самом југу Африке и источно од Кејптауна, чувати од ајкула, циклона, морских олујних ветрова...
„Сматра се да је Маурицијус настао изнад великог вулкана чија се лава у праисторији хладила у сусрету са водом океана, стварајући корално острво”, како на почетку вожње до хотела водич Анђела Живковић објашњава тајну ситног белог песка, у ком на плажама туристи налазе остатке корала, чувајући их за огрлице или сувенире у витринама.
„Када је острво настајало вулкан се слегао, а целим његовим обимом одигао се део тла од ког је касније настао заштитни гребен”, додаје.
Док пролазимо поред пешчаних пространстава уоквирених палмама, она додаје: „На острву расте посебна врста палме коју су колонисти засадили и назвали краљевском зато што при врху, испод крошње, има хранљиви зелени део стабљике. Од тог дела се прави такозвана милионерска салата, чија порција кошта и до 200 и више долара, јер је за њу потребно посећи ту изузетно високу палму.”
Примећујемо у пролазу да су баште, улице и путеви прилично уређени за једну егзотичну земљу и да се поштују правила у саобраћају у ком се као и у Великој Британији вози левом страном. Брзи и скупи хибридни и електрични аутомобили потврђују ову логику, колонијална историја оставила је свој траг и своје продужетке. Острво које су открили Португалци 1505. године, редом су кроз векове колонизовали Холанђани (дајући му име по свом принцу Морису), Французи (називајући га званично Острво Француске) и Британци који су се искрцали 1810. на Малерозни рт (по чему су Французи рт тако и назвали) и потом острво без борбе и примопредајом преузели, враћајући му првобитно име. Маурицијус је независност и стекао касније од многих колонизованих земаља, тек 1968. а статус републике пре 23 године.
На острву je и данас званични језик енглески, иако примећујемо да сви које срећемо говоре француски, као и креолски који је настао давно као мешавина језика афричких робова и колонијалног европског становништва. И тај језик подсећа на француски, приметила сам по дозивању батлера Жан Луја који ми је по доласку прихватио кофер ословљавајући ме са „мамазел” – што је креолски изговор досељеника за француску реч „мадмоазел” (госпођице). На опаску да пешчано-корални рај који се налази на две хиљаде километара источно од југа Африке изгледа као „мека” и за становнике, он се хвали да је у питању једна од најуређенијих и најперспективнијих афричких земља коју зову „афрички Сингапур”. При том, острво-држава које је симбол благостања тропског континента је са архипелагом својих „бисера” – околних острваца, мање површине него градска зона Београда и има свега око 1.300.000 становника.
Стижемо најзад до смештаја у месту истоимене, једне од најлепших плажа – Тру о биш, што у преводу нашег водича значи „рупа с кошутама”. Како прича, овде нема више тих „шумских краљица” које су у давној прошлости колонизатори настанили на острву, довозећи преко мора и друге европске животиње и птице. То је био и разлог што је птица „додо”, одвајкада заштитни знак Маурицијуса и најкрупнији изданак голуба, истребљена још пре четири века: пацови с бродова, као и друге животиње таманиле су њена велика бела јаја... Али, додо је и даље присутна на свакој марами, магнету, чак и живописним пепељарама које се ручно израђују и продају у традиционалном маркету у главном граду Порт Лују – имењаку француских царева.
Изнад његове Луке Луј се надноси тврђава Аделаида из 19. века са широким погледом на пристаниште старог дела града, али и на новоградњу Воденог фронта, а може са њених бедема да се фотографише и планина Мока. Тврђава је и направљена од њеног тамног вулканског камена базалта и никад није коришћена за војевање, јер је настала у време укидања ропства и престанка отимања колонизатора око острва, а данас је место главних културних догађања.
На старој пијаци, сувенири се, ако се цењкате, могу наћи и за долар, танке мараме са сликом птице-симболом за око четири.
Највећи попуст, и то за више сувенира, дао нам је Розе Санем, овдашњи муслиман који нам на течном француском представља с поносом свој рад – дрвене магичне кутије од око пет до 12 долара, које се отварају тек кад сами откријете како, јер по овдашњем веровању онда доносе срећу. Продавац каже да је на Маурицијусу највише француских туриста и да они острво сматрају „својом кућом”.
Жуте, зелене и наранџасте заставице
У центру главног града се, преко пута споменика првих премијера, налази и биста француског гувернера Махеа, оснивача Порт Луја, али је ту и „Суза” – споменик колонијалној прошлости и ослобођењу од ропства. Недалеко од њих је Музеј робова, на историјском пристаништу на које је, по ослобођењу робова од 1835. пристизала радна снага из Индије, па је влада променила име Кулук капије у назив Капија радника. Масовни долазак Индуса донео је на острво хиндуизам у који данас верује више од 60 одсто становника. Туристи се фотографишу испред изузетно шарених храмова, ведријих боја од већине у Индији, у сваки слободно могу и да уђу – само се очекује да се из поштовања према обичају изују.
Свака групација становника има своје ознаке на кућама верника. Индуси имају жуту хинду заставицу на крову или на малом дворишном храму, муслимани су своје куће обележили зеленом, тамили наранџастом заставицом... Католици имају цркву са црвеним кровом на северу острва. Иако сви с поносном истичу своју веру, слажу се одлично, самим тим што је на острву мноштво породица настало венчавањем припадника разних вера, како тврди за „Магазин” Јамиор чија смо огромну мешовиту фамилију Батис упознали на катамарану док смо пловили ка плажама пешчаног острва Габријел. Ради као менаџер на бајковитом острвцу Флик и Флак, на ком прима плату већу од две хиљаде долара, док се њена сестра Мартин Димамарт која се бави уградњом клима уређаја хвали да зарађује и више. Цене на туристичком Маурицијусу нису нигде ниске, али Мартин каже:
„На острву има изузетно богатих људи, као и сиромашних. Али, највише нас је из такозване средње класе и ми добро живимо”. Додуше, запажамо, ови добростојећи локалци плаћају излет 50, а туристи преко наших агенција чак 80 долара. (Овде се, иначе, само излети агенцијама плаћају у доларима, све остало се купује за локалне рупије). Мартин прича још да је хинду вере иако има муслиманско презиме, а у великој кући насталој из мешовитих бракова сви говоре креолски, иако знају и француски и енглески – што потврђује петогодишњи Лијам који на питање колико има година одговара са „кенз” и са „фајв” истовремено.
После заједничког ручка, зачињеног ритмом бубњева капетана нашег пловила и бродског момка на смену, где смо од маурићанских девојака и жена учили да њишемо куковима, радо сутра одлазимо и на крстарење кањоном реке Гранд ривер на острву Ил де серф, до водопада који на тамном вулканском камењу има жућкасту боју. Кроз џунглу реком одмичемо у дозивању макаки мајмуна, али иако су многи понели мини-банане, нису се појавили на обали.
„Нема правила, баш као ни са делфинима, некад су рано зором ту, а када је кишно ређе се појављују на обали”, каже скипер Дерек, још један музикални домородачки капетан, који нас уз ритмове регеа вози кроз дугачку лагуну. Ручак на пустом острву, на које су љубазни локалци дошли због нас са свежом рибом и шест врста домаћег рума – са кокосом, мангом, ванилом... логично заборавили смо са чим све још, био је весели завршетак велике туре кроз архипелаг о ком Марк Твен пише: „Када је Бог стварао свет, прво је створио Маурицијус, па рај”.
Планина на плажи
У мору пешчаних увала „опшивених” палмама, али и боровима, са морем боје тиркизног сафира, определили смо се најпре за плаже Бел маре (чије име Лепо море само говори) на источној и Мон шоази (Мој избор) на западној обали. Али, закључујемо сви да је најатрактивнија плажа Л‘ Морн испод истоимене историјске планине, која је као таква под заштитом УНЕСКА. По предању, на Дан ослобођења од ропства са њених литица се 1. фебруара 1835. бацило у море 600 робова мислећи да се полиција, која долази да им то саопшти, ка њима пење да их ухапси. Радије су изабрали смрт него да се врате својим дотадашњим господарима... Стена-планина висока свега 556 метара данас је место омиљено параглајдистима, али и фотографима из целог света. Испод ње је, ипак, опомена: споменик трагично настрадалим робовима.
Сега плес на Маурицијусу
Сега је традиционални афрички острвски жанр, који обухвата музику, плес и представу. Данас је на Маурицијусу популарна мешавина разних варијација сеге звана малоја, са утицајем ове врсте плеса са суседног Мадагаскара. Сега је пропраћена костимима и хаљинама јарких боја, а играчице прати ритам инструмента џимбао. Под заштитом је УНЕСКА и корене има у плесу робова.
Слатки и слани јеж за 40 долара
Момак који лови јежеве на острву Ил де серф, понудио је и српске туристе. Како је објаснио, изнутрица жућкастог или слатког јежа проба се увек после оне из сланог. Виктор Благојевић пристигао из Аустрије где ради, скоро да му је платио тражених 40 долара, да се нисмо умешали и бар преполовили суму.
Џиновска корњача заштитни знак
На Маурицијусу џиновске корњаче, како оне на копну, тако и водене, сматрају заштићеном светињом. Због њих се заустављају пешаци и аутомобили, на океану бродови и чамци са којих пуштају дронове да сликају путеве водених миљеница које су насликане на најпродаванијим марамама у старом маркету Порт Луја.
Тропско воће здраво за срце
Сочно тропско воће југа Африке препоручују против упала и за здравље срца. Најтраженије је локални личи – слатке куглице које се беру крајем године и коштају по килограму 350 рупија или око седам долара. Од њих се прави локално вино така-мака. Острвски манго и папаја су изузетно слатки, а једу се са здравим киселкастим соком – кородолом. Карактеристичан мали црвени ананас, као и банане, грејпфрут и кокос из великих плодова, могу да се нађу на сваком кораку и ван пијаце...
