Ванземаљци нас већ годинама контактирају, а ми не чујемо њихове сигнале
Потрага за ванземаљским животом деценијама подстиче машту научника и јавности. Приче о тајним пројектима, заташкавању информација и мистериозним сигналима из свемира често делују као сценарији из научне фантастике.
Нова научна студија, међутим, сугерише да би објашњење зашто још нисмо ступили у контакт са интелигентним бићима из свемира могло да буде много једноставније и потпуно природно.
Према истраживању које је спровео SETI Institute (Институт за потрагу за ванземаљском интелигенцијом), постоји могућност да су друге цивилизације већ покушавале да комуницирају са нама, али да њихове поруке никада нисмо успели да препознамо. Разлог би могао да буде такозвано свемирско време, односно утицај Сунчевих ерупција и плазме на радио-сигнале који путују кроз космос.
Научници, који су резултате студије објавили у научном часопису The Astrophysical Journal, објашњавају да потрага за интелигентним животом у космосу, углавном, подразумева ослушкивање свемира у потрази за врло уским фреквенцијама радио-сигнала, потенцијалним „технопотписима” који би указивали на постојање технологије ван Земље, преноси британски портал Метро.
Wоw! сигнал
Један од најпознатијих примера таквог мистериозног сигнала је чувени Wow! сигнал, који је 1977. године запањио астрономе. Тај снажан радио-сигнал никада није добио дефинитивно објашњење, нити је икада поново забележен.
Према новој студији, међутим, могуће је да су слични сигнали више пута стизали до наше планете, али да су се током путовања изобличили и расплинули по фреквенцијама. Када се то догоди, сигнал више не изгледа као јасан шиљак који астрономи траже, па лако може да прође потпуно непримећен.
Астроном Вишал Гаџар из SETI Института, који је предводио истраживање, објашњава да проблем настаје када радио-таласи пролазе кроз турбулентну плазму у близини звезде из које потичу.
„Када такав сигнал прође кроз нестабилну плазму, његова фреквенција може да се разлије и да више не изгледа као оштар радио-сигнал какав ми обично тражимо”, истиче Гаџар.
Другим речима, чак и ако нека напредна цивилизација емитује сигнал, постоји велика шанса да он током путовања изгуби свој препознатљив облик.
Научници сматрају да би технолошки веома напредне цивилизације можда већ знале за овај проблем и да би могле да га заобиђу, на пример, тако што би своје трансмитере поставиле даље од звезде или слале сигнал у правцима где неће пролазити кроз густу плазму.
Али, ако оно што покушавамо да ухватимо нису намерне поруке, већ такозвано „технолошко цурење”, радио-таласи који настају као нуспродукт њихове технологије, тада сигнал готово неизбежно мора да прође кроз окружење звезде и буде изобличен.
Активност Сунца
Посебан проблем представљају црвени патуљци, мале и хладне звезде које чине чак око 70 одсто свих звезда у свемиру. Њихова турбулентна околина може додатно да изобличи потенцијалне технопотписе.
Појам „свемирско време” не односи се на облаке или кишу у космосу, већ на појаве које потичу од Сунца. Наша звезда повремено избацује огромне количине плазме и зрачења кроз соларне бакље и короналне избачаје масе. Када те честице стигну до Земље, могу да изазову геомагнетне олује које ометају сателите, комуникације, па чак и електричне мреже, али и стварају спектакуларну поларну светлост.
Због тога свемирске агенције широм света пажљиво прате активност Сунца.
Нова студија сугерише да би управо такви процеси могли да буду разлог због ког пропуштамо потенцијалне поруке из свемира. Научници зато предлажу нове методе за детекцију сигнала које би узеле у обзир утицај свемирског времена.
Потрага за траговима ванземаљске технологије данас се не ограничава само на радио-сигнале. Истраживачи све више анализирају и ласерске пулсеве, необичне хемијске саставе атмосфера удаљених планета, па чак и хипотетичке мегаструктуре попут Dyson сфере, које би могле делимично да заклањају светлост звезде.
Ферми парадокс
Истраживач НЛО феномена Марк Кристофер Ли сматра да би ова студија могла да понуди и једно од могућеих објашњења за чувени Ферми парадокс, питање које већ деценијама мучи научнике: ако је свемир стар милијардама година, где су сви?
Овај парадокс се односи на ванземаљске цивилизације, односно на интелигентна бића која би, према научним проценама, требало да постоје негде у свемиру.
Парадокс је формулисао италијанско-амерички физичар Енрико Ферми још почетком педесетих година прошлог века. Он је током једног разговора о свемиру и могућности живота на другим планетама поставио једноставно питање: ако је свемир стар више милијарди година и ако постоји огроман број звезда и планета, зашто још нисмо видели никакав јасан доказ да постоје друге технолошке цивилизације?
Другим речима, логика иде овако: у нашој галаксији постоји око 100–400 милијарди звезда
многе од њих имају планете, а свемир је стар око 13,8 милијарди година. Ако се живот појавио на Земљи релативно брзо, постоји велика вероватноћа да се појавио и на другим местима. А ако су се негде развиле напредне цивилизације много пре нас, имале би довољно времена да истраже или колонизују галаксију, или бар да оставе неки траг технологије, сигнал или мегаструктуру.
„То је као када покушавате да ухватите радио-станицу током соларне олује”, каже Ли. „Сигнал се прошири и падне испод прага детекције, па изгледа као да нас нико не зове, иако можда, заправо јесте неко звао.”
