Бом-бом бомбардеро!

Док на Блиском истоку горе градови и луксузни облакодери, а песак упија крв као да је киша, Европа плеше у евровизијским ритмовима. Као да човечанство суштински ни за педаљ није напредовало у никад развијенијем технолошком свету, у којем уместо звукова птица брује дронови који слуте на зло. Вештачка интелигенција, изгледа, никад интелигентнија. Људска – никад мања. Небо више није метафора слободе, већ претњe. Никад не знаш када ће се на хоризонту појавити нови дрон.

У међувремену, у Београду – мир. Београђани ових дана стоје око поквареног сата без казаљки, вредног 12 милиона динара, и сликају га за друштвене мреже. Гледају у њега у чуду, као мајмуни у црни стуб из Кјубрикове „Одисеје у свемиру 2001”. Само што овај наш монолит не обећава еволуцију. Он је без казаљки. Без времена. Без смисла. Скуп, а нем. Изгледа да је време стало, али буџет тече.

Док једни беже главом без обзира из обећаних земаља, Европа ђуска. Рефлектори се пале, конфете падају... Рат је у ударним вестима. Евровизија у ХД резолуцији. Једно траје, друго пролази. Док се тамо далеко броје жртве, овде се броје гласови. Тамо експлозије парају ноћ. Овде рефлектори. Тамо сирене за ваздушну опасност. Овде сирене које најављују спектакл.

Дрег краљице њишу куковима и призивају „бомбардере”, али не оне с неба, већ из ноћних клубова. Они „другачији” траже право на сцену, док они са сиренама и униформама траже склониште. Неко ламентира над Југославијом, док неки узвикују – све је у реду! Свет букти, а ми га гледамо равнодушно, као још једну сезону серије. Као финале Евровизије: мало негодовања, мало хвалоспева, и ујутру – нова тема.

И онда – чудо. У земљи сељака на брдовитом Балкану, где се у дерту тоне дубље него у Дунав, карту за Беч узели су момци из Ниша. Хеви метал бенд „Лавина”. Без голих бутки, без нарицања, без локалпатриотског фолклора упакованог у шљокице. Изашли су на сцену и – покидали. Жестоко. Пркосно. Без извињења. Изашли су на бину и засвирали као да се не такмиче, него бране право на енергију која не подилази.

Шок за многе. Јер, можда Србија није баш онаква каквом смо је цртали по кафанским салветама. Можда грађани умеју да изаберу звук који удара. Можда не морају увек да победе деколтеи над децибелима. Можда стручни жири може да буде – стручан. Мада би, за сваки случај, ваљало проверити дефиницију речи „стручно”. У речнику. Победила је, изгледа, бука која има кичму. Можда смо се само презаситили нарицања упакованог у патриотски филтер.

РТС је ове године све испрограмирао. Графика беспрекорна. Кадар чист. Нема залуталих парола, нема политичких искакања из сценарија. Све је под контролом. Осим звука. По обичају, матрице су биле гласније од вокала. Или је, ипак, проблем у вокалу? Или, можда, у слушању?

Наиме, слух је постао закржљало чуло савременог човека. Чујемо само оно што нам се допада. Рат је далек ако не одзвања у нашем дворишту. Да ли нам је ближи детонатор или детонација баса?

А време? Време стоји на оном сату без казаљки. И чека. Чека да одлучимо хоћемо ли остати фасцинирани сопственим рефлекторима док градови горе или ћемо једном, макар за милиметар, еволуирати без црног стуба који нам показује правац.

Можда су момци из „Лавине” послали поруку гласнију од матрице: да бука није исто што и бес, и да сцена може бити простор истине, а не само спектакла. Стога, ако смо већ дозволили да нам вештачка интелигенција пише будућност, ред је да људска бар научи да чита садашњост.

У супротном, остаћемо народ који се диви сату без казаљки – док историја неумољиво откуцава. А рат нам се приближава. Сат без казаљки и фестивал без свести – две слике исте епохе. Један показује да време не ценимо, други да стварност не осећамо. И обе фотографишемо!

У НОВОМ КАДРИРАЊУ, У ПЕТАК, 13. МАРТА, У "ТВ РЕВИЈИ", УЗ "ПОЛИТИКУ", ПРОЧИТАЈТЕ КАКО ИЗГЛЕДА РУЖА С ТРЊЕМ У ДАНАШЊЕМ ВРЕМЕНУ