Петар Велики у историјском памћењу

У време када су Срби живели без државе, разапети између великих царстава и верских притисака, један руски владар постао је симбол наде и заштите. Петар Велики, император и реформатор, оставио је дубок траг у српској историји, од подршке Српској православној цркви и образовању, до политичког и војног савезништва почетком 18. века.

Судбина му је доделила посебну улогу: да стане на чело последње велике православне државе која је у то доба очувала пуну независност.

Снага монарха, самосвест православца

Како је записао историчар Василије Крестић, „у Петру Првом Срби су први пут видели православног владара који је имао снагу европског монарха и самосвест источног хришћанина”. Тај доживљај није био романтичарска илузија, већ резултат конкретне политике. Култ Петра Великог међу Србима био је нарочито снажан у 18. веку.

Док је Европа још увек гледала на Русију као на заосталу источну земљу, Петар Први Алексејевич Романов (1672–1725) је од ње правио империју. Реформисао је војску, створио флоту, изградио нову престоницу и отворио Русију према Западу. Али у том „прозору у Европу” није затворио врата православљу. Напротив, у заштити православних народа видео је један од стубова своје историјске мисије.

Зато су погледи Срба, где год да су живели – у Османском царству, Хабзбуршкој монархији или Млетачкој републици – били окренути ка северу. Током првих деценија 18. века, руски двор је примио десетине молби српских црквених великодостојника и народних првака, у којима се Петар Велики назива „заштитником православних народа” и „јединим слободним царем источне вере”. У тим обраћањима није било дипломатске реторике, била је то молба за опстанак.

На Петровом двору нашли су се Срби који нису били избеглице, већ државници и војсковође. Најистакнутији међу њима био је Сава Владиславић Рагузински, утицајни дипломата, који је уживао царево велико поверење. Он је почетком 18. века увео Русију у сложену дипломатску игру на Балкану, прикупљао обавештајне податке, ангажовао Србе за руску службу и активно учествовао у војним походима Петра Великог. Историчар Радован Самарџић је записао да „Сава Владиславић није био само Петров дипломата, већ његове очи и уши на Балкану”.

Срби су одиграли важну улогу у стварању руске морнарице. Руски племићи су 1697. године стигли у Пераст, тада у Млетачкој републици, да код чувеног поморца Марка Мартиновића изучавају бродоградњу и навигацију. Убрзо потом створена је руска флота.

У бици код шведског рта Гангут 1714, првој великој победи руске морнарице, у цара су испаљена три метка од којих га, на срећу, ниједан није повредио: један му је прошао кроз капу, други се забо у седло, а трећи се одбио од медаље коју је носио на грудима.

Међу морнарима који су се посебно истакли био је Матија Змајевић, Србин који је постао адмирал руске флоте, као једини странац. У руској пешадији, артиљерији и морнарици тада се налазило више стотина официра и подофицира српског порекла. Ту је био и пуковник Михајло Илић Милорадовић, кога је цар 1711. године послао у Србију, Црну Гору и Боку са задатком да подстакне устанак против Османског царства. Можда је најдубљи траг Петар Велики оставио у школама и манастирима. Слао им је учитеље и књиге у време када је српски народ био на ивици културног и образовног нестанка. Само годину дана пре своје смрти, он је указом наредио отварање школе у Карловцима, која је постала језгро српског образовног система у Хабзбуршкој монархији. Први учитељ био је руски племић Максим Суворов.

Митски статус међу Србима

Цар Петар је имао готово митски статус међу Србима. Он није био само владар и реформатор, већ човек заната: столар, ковач, бродоградитељ, часовничар, зубар... Путовао је по Европи инкогнито, у Холандији изучавао бродоградњу, радио с мајсторима који нису ни слутили да пред собом имају руског цара.

Захарије Орфелин, у житијима, назива га „самодршцем који је својим делима прославио и Русију и цело православије”. За Србе 18. века, Петар Велики није био странац. Био је доказ да упркос околностима имају савезника и да православни свет није осуђен на тишину.

Благо Ермитажа пред београдском публиком

У Ермитажу се данас чува око 200 предмета које је цар Петар користио, попут штапа с уграђеним дурбином, као и 300 његових костима – свечаних, радних, руских, енглеских, француских. Фотографије тих предмета део су изложбе у Руском дому, која није завршена како је првобитно планирано крајем јанура: „Услед повећаног интересовања публике, организатори су одлучили да првобитни рок, крај јануара, помере на 1. април, како би што већем броју посетилаца омогућили да виде изложбу у Руском дому”.

Изложба је део међународног пројекта „Дани Ермитажа”.

Лустер од слоноваче

Петар Велики је волео моду, али је најрадије носио радну одећу. Био је висок преко два метра, али му је стопало било мало: носио је ципеле број 38! Његове рукотворине, попут лустера од слоноваче, висине два и по метра, ширина 1,40 може да се склопи и расклопи, као да је од Лего коцкица. То сведоче о прецизности и радозналости човека који је веровао да само онај ко зна како се нешто ради – може и да командује.

Зато је прича о Петру Великом и Србима која није само историја дипломатије и ратова привукла огромну пажњу публике. Прича о заједничкој вери, култури, образовању и људској блискости – прича која и данас има снагу да подсети на дубоке корене руско-српског пријатељства.

Жетон за браду

Једна од занимљивости на изложби био је и чудан „жетон” за браду. Како нам је испричала Наталија Михајловић водећи нас кроз изложбу, један од захтева великог императора био је и европски изглед његових сународника.

Руси су носили дуге браде. Међутим, Петар издаје указ да се обрију браде да лице буде чисто, бркови су могли да остану. Ко није хтео да се обрије, морао је да плати порез и за то би добио потврду налик жетону на којем су угравирани бркови и брада. Жетон је морао да носи са собом, ако га контрола заустави да докаже да је платио и да носи браду. Обично су то били трговци и сељаци – сељаци су могли у селу да носе, али ако би ишли у град морали су да се обрију.