Град под стаклом
Понекад се чини да смо ми ти који живимо иза стакла, заробљени сопственим предрасудама. И зато питање није – да ли нам треба акваријум, већ да ли смо спремни да из њега изађемо
У земљи у којој се свака нова идеја дочекује као сумњив пакет остављен пред вратима, предлог да се у парку Ушће изгради јавни акваријум изазвао је очекивану реакцију: негодовање, унапред осуду и добро познату галаму која више личи на породичну свађу у којој се нико не сећа ко је први почео, али сви тачно знају да су у праву.
У Београду се о свему расправља као да је питање живота и смрти – о мостовима, клупама, фонтанама, чак и о дрвећу које још није посађено. Исти је случај и с акваријумом на Ушћу – пре него што је ико видео пројекат, већ смо знали да је катастрофа. Можда зато што смо навикли да нас пројекти боле.
Наше урбанистичке трауме имају дугу биографију. Научили смо да свако „улепшавање” може да заврши као бетонирана иронија, да свака реконструкција носи ризик да нам нешто падне на главу…
Руку на срце, Ушће је деценијама било велика градска празнина, нешто између ливаде, импровизованог паркинга и места за колективна окупљања у којима је трава увек губила битку са звучницима. Тамо се могла видети суштина нашег односа према јавном простору: много симболике, мало бриге. Зато идеја да се део тог простора претвори у акваријум – не као забавни парк, већ као научна институција повезана са Природњачким музејом – заслужује бар тренутак интелектуалног промишљања пре него што посегнемо за камењем. Није свака цигла политичка провокација. Понекад је само – цигла. У граду који често улаже у буку, то би било улагање у тишину.
И ту настаје проблем. Јер, у нашем јавном простору нема већег греха од тога да признамо да нешто има смисла. У поларизованом друштву навикли смо да свет делимо на „наше” и „њихове”, на пројекте које треба бранити без размишљања и оне које треба рушити без схватања. И та логика донекле је и разумљива јер смо превише пута гледали како се град претвара у полигон за инвеститорске експерименте, а естетика мери квадратима.
Међутим, акваријум, укопан у земљу да не наруши хоризонт, може нас научити оном што нам хронично недостаје: посматрајући тихе покрете немих бића можда ћемо приметити колико је наш свет бучан. Рибе не расправљају о урбанизму, али савршено разумеју простор у којем живе, док ми расправљамо непрестано, а ретко слушамо.
Наравно, скептици имају право на опрез. Град нас је научио да будемо сумњичави – довољно је прошетати до Цветног трга па видети како простор може да изгуби душу под слојем бетона и лоших компромиса. Међутим, у мору урбанистичких импровизација и промашаја, понекад се појави решење иза којег стоји искуство, промишљање и ретко осећај мере. Такве пројекте треба посматрати без идеолошких наочара, чак и када долазе из политичких кухиња којима, иначе, не верујемо. Град није ничија приватна територија, али ни вечита опозициона трибина. Зато, понекад није лоше да у времену у којем се политика бави дневним таласима, имамо место које говори о дубинама.
И док се полемика око акваријума још таласа, из Скупштине града стиже још једна идеја – светионик на кружном току код зграде БИГЗ-а. На први поглед звучи као урбана досетка, можда чак и ексцентричност – светионик у граду без мора, на раскрсници где се индустријска прошлост и савремени саобраћај мимоилазе без много разумевања. Али, овај вертикални знак могао би да нам буде светлост у мраку, да се не насукамо. Симбол оријентације у простору који је често испуњен маглом, смер који би нам показао како да се извучемо из хаоса и апатије.
Највећи парадокс је то што смо постали друштво које се боји да призна када нешто није лоше. Као да би нас похвала компромитовала и издала. Понекад се чини да смо ми ти који живимо иза стакла, заробљени сопственим предрасудама. И зато питање није – да ли нам треба акваријум, већ да ли смо спремни да из њега изађемо.
У НОВОМ "КАДРИРАЊУ", У ПЕТАК, 6.3. УЗ "ПОЛИТИКУ" ПРОЧИТАЈТЕ "БОМ-БОМ БОМБАРДЕРО"
