Политичар и симфониста

Овогодишњи Сајам туризма довео је под куполе ове познате београдске изложбе домаћих и светских одредишта више од прошлогодишњих 40 хиљада посетилаца, што је показатељ да је слоган „Једно путовање, хиљаду прича” у тренду и код нас. Уједно, то је допринело јачању регионалног угледа нашег сајма и повећало глобалну видљивост Србије. Учешће Намибије први пут, као и долазак представника познатих туристичких земаља, донело је размену искустава и показало се као идеална прилика за промовисање наших нових одредишта, као и познатих бања и планина. И ове године је сајам туризма централно место сусрета свих нас који волимо да путујемо”, каже за „Магазин” музички уметник и државни секретар за туризам Никола Мијајловић.

Упознали смо га, иначе, пре годину док је свирао клавир у пратњи стихова Расима Љајића, с којим смо правили интервју у салону Коларчеве задужбине.

Рођен 1986. године у Јагодини, одрастао у Ћуприји, Мијајловић је завршио Факултет уметности у Београду 2010. с највишом оценом. Данас је државни секретар за туризам и члан Социјалдемократске партије Србије од 2022. Познат је јавности и као оснивач и директор првог Београдског брас фестивала који је објединио мастерклас и концерте уметника. Уједно је ванредни професор трубе. Основао је 2016. Београдски соул оркестар, који изводи традиционалну музику из земље и иностранства, промовишући тиме и традицију народа Балкана. Од 2023. предаје и на Академији уметности на Цетињу и Музичкој академији у Бијељини.

Први сусрет с музиком везује за оца који му је још као детету усадио љубав према труби.

– Слушали смо плоче Луја Армстронга, упијајући сваку ноту и сваку емоцију. Касније су ти тренуци добили дубљу димензију – често бисмо, до пола ноћи, слушали најлепше севдалинке у интерпретацији Сафета Исовића, по мени највећег уметника на овим просторима чији глас дира право у срце, милује душу и оставља траг који време не брише”.

Када су нашег саговорника у једном интервјуу питали да издвоји три највећа тенора, он је без размишљања навео Лучана Паваротија, Пласида Доминга и – Сафета Исовића.

– Управо та дубоко усађена емоција према севдаху била је моја највећа инспирација за то да прошле године ПГП РТС објави први албум групе „Дамар” с мојом музиком и текстовима које је писао Расим Љајић. Његови текстови су животни, садржајни, дирљиви, а те песме носе дух севдаха, уткане емоције и личне приче, представљају спој традиције и савременог израза – наводи наш саговорник.

Мијајловић истиче како је током каријере имао прилике да сарађује с посебним уметницима. То су Пласидо Доминго, као и Стинг, група „Дип Парпл”, али и Андреа Бочели и Марчело Рота. Посебно је, додаје, много искуства стекао свирајући на концертима Симфонијског оркестра РТС-а, под диригентском палицом Бојана Суђића, кога сматра изузетним професионалцем и пријатељем.

Да бисмо направили интервју с Николом у време Сајма туризма, морали смо да се довијамо – пронашли смо га после упорних „вибер” позива у Лондону, где је имао наступ који се традиционално одржава у фебруару и који, поред нових обавеза не пропушта. Као омиљене градове којих се сећа по добрим свиркама и успешним наступима издваја и Њујорк и Истанбул.

– Ипак, на крају ништа не може да замени добре пите у Сарајеву, мантије у Новом Пазару, роштиљ у Нишу или добро вино на салашима у Војводини. Ко не препозна лепоту у музици своје земље и изворном изразу традиције, тешко да може у потпуности да цени друге музичке стилове, било да је реч о бароку, романтизму или џез музици. То је порука коју настојим да пренесем и својим студентима и често је тема наших дискусија. Традиција наше земље и региона изузетно је богата и њена вредност треба младима да се усађује од малих ногу. Не смемо у том смислу да заборавимо ни песме Цунета Гојковића и Станише Стошића, Боре Дугића и Љубише Павковића. Њихов аутентични израз даје печат култури и идентитету нашег народа – каже музичар познат као традиционалиста.

Политика је његова друга велика љубав. Почео је да је помно прати још од студентских дана и догађаја који су пробудили његово трајно интересовање за друштвене процесе, али и јавни живот. Зато је одлучио да се учлани у Социјалдемократску партију Србије, јер је у политици те странке препознао себи блиске вредности као што су принципи социјалдемократије, залагање за одговорност, солидарност и рад у интересу грађана. Данас то своје интересовање продубљује кроз академски рад. Тренутно је на мастер студијама на Факултету политичких наука у Београду.

– То ме доводи у помало шкакљиву животну ситуацију: неким данима стојим за катедром као професор, а већ следећег дана седим у клупи као студент. То искуство ме подсећа да је учење процес који траје читав живот и да, без обзира на то које улоге носимо, увек има простора за нова знања и лични развој.

Никола је лане наступио на дану Србије на Експу 2025. у Осаки.

– Била је то прилика да се свету представи српски павиљон „Плутајућа шума”, симболично замишљен као мост између Истока и Запада. Више од 800.000 посетилаца потврђује интересовање које је Србија изазвала, представљајући спој богате традиције и савремених технолошких достигнућа и промовишући Експо 2027 у Београду – наводи Мијајловић.

Додаје да је Осака оставила снажан утисак на њега, пре свега због импозантне организације и архитектуре. Издваја павиљоне Турске и Италије, јер су на аутентичан начин представили културу, иновације и визију својих земаља, а верује да ће Експо у Београду представљати још већи, значајнији и лепши догађај.

Трема пред Стингом

– Имао сам 24 године када сам наступао као соло трубач на Стинговом концерту у „Београдској арени”. Позвао ме је да станем и свирам поред њега, а ја сам због изненадне треме одговорио да бих да останем на свом месту јер сам заборавио ноте. Наравно да сам знао напамет композицију, али према Стингу осећам велико поштовање и поносан сам што смо заједно свирали. Студентима саветујем да уграбе сваку шансу која им се укаже – каже наш саговорник.