Отворени план – заблуда модерног становања

Станови са отвореним планом (open space plan) постали су један од најупечатљивијих трендова савременог становања, готово симбол модерног животног стила.

Идеја да се кухиња, трпезарија и дневна соба споје у један велики, флуидни простор дошла је као одговор на промене у начину живота: мање формалности, више дружења, флексибилности и осећаја слободе. Иза привлачне слике пространог и светлог ентеријера, међутим, крију се и бројне замке које често постану видљиве тек када у таквом простору заиста почне да се живи, пише Homes & Gardens.

Највећа предност open space концепта свакако је осећај просторности. Чак и релативно мали стан може деловати знатно веће када се уклоне зидови и препреке. Светлост се слободно шири, нема тамних ходника и затворених углова, а простор добија на „прозрачности”. То је посебно важно у урбаним срединама, где су квадрати скупи и где људи желе да из простора извуку и максимум комфора.

Отворени план омогућава и бољу комуникацију међу укућанима: особа која кува није изолована, већ може да разговара са гостима или прати децу док се играју у дневној соби. За породице са малом децом то често делује као идеално решење, јер родитељи имају визуелну контролу над оним што се дешава у стану.

Опен спаце је, такође, постао омиљен код љубитеља дизајна, јер нуди велике могућности за креативно уређење. Један велики простор лакше се обликује у целину: стил је уједначен, боје се надовезују, а намештај може да се поставља флексибилно, без ограничења у облику зидова.

Такав концепт подстиче и минималистички приступ – мање ствари, више простора за кретање и „дисање”. У том смислу, отворени план није само архитектонско решење, већ и одраз савремене филозофије живљења која тежи једноставности и отворености.

Недостатак приватности

Ипак, управо тамо где open space делује најслободније, крије се и његова највећа слабост, а то је недостатак приватности. У стану без преграда готово је немогуће повући се у сопствени мир. Звукови се шире без икакве контроле: телевизор, разговор, кућни апарати, све се меша у један непрекидни шум.

Ако неко жели да ради од куће, чита или једноставно има мало тишине, превише отворен простор често постаје извор фрустрације. У пракси се показује да је живот у таквом простору захтеван управо зато што тражи стално прилагођавање другима.

Још један велики проблем је кухиња, која је у open space концепту стално „на извол’те”. Мириси од кувања, паре, масноћа и неред постају део дневног боравка. Оно што је на сликама у часописима савршено чисто и стилизовано, у реалном животу често изгледа, а и мирише другачије.

Није свако расположен да после сваког оброка одмах све среди, а у отвореном простору нема где да се „сакрије” судопера пуна посуђа или радна плоча затрпана намирницама. То ствара додатни притисак, јер стан стално мора да изгледа уредно, пошто се све види.

Ако за то постоји могућност, односно ако је у питању кућа, а не стан, један од начина да се искористе предности open space концепта, а истовремено избегну његове мане, јесте комбинација отвореног приземља са одвојеним спаваћим собама на спрату.

У оваквом распореду, дневни боравак, кухиња и трпезарија чине пространи и светли отворени план, који пружа осећај слободе, већу интеракцију укућана и максималну искоришћеност светлости.

Истовремено, спаваће собе и евентуално, радни кабинет, смештени на спрату, омогућавају интимност и приватност која је у отвореном плану често ограничена. Овакав приступ омогућава најбоље из оба света: заједничке активности и дружење у приземљу, док се у спаваћим собама може одморити, повући или концентрисано радити без ометања.

Овај хибридни концепт посебно је погодан за породице са децом или парове који желе отвореност и пространост дневног простора, али не желе да компромитују сопствену приватност и мир у својим личним зонама.

Енергетскa неефикасност

Енергетска ефикасност отвореног плана је често занемарена мана. Велики отворени простори теже се греју зими и хладе лети. Топлота се расипа, клима уређаји раде јаче, а рачуни за струју и грејање могу бити знатно већи него у становима са јасно подељеним просторијама.

У open space стану, такође, теже је контролисати микроклиму: неко жели да кува на топлом, неко други да седи у хладнијем делу просторије, али компромис је неизбежан, пише портал Dunn & Stone Builders.

Психолошки аспект open space концепта је, такође, занимљив. Иако делује ослобађајуће, стална изложеност другима може да доведе до осећаја засићења.

Људи природно имају потребу за сопственим „территоријама”, малим зонама интиме у које се могу повући. У становима без јасних граница та потреба често остаје незадовољена, што дугорочно може да утиче на односе међу укућанима. Ситне иритације се лакше гомилају, јер нема физичке дистанце која би их ублажила.

Не одговара свима

Занимљиво је да се open space тренд често намеће као универзално решење, иако не одговара свима. Младим паровима и људима који често примају госте такав простор може да буде савршен, док породицама са старијом децом или људима који раде од куће више смета него што помаже.

У пракси се све чешће дешава да се отворени план станова накнадно „разбија” клизним вратима, параванима или стакленим преградама, јер се јавља потреба за бар минималном поделом простора.

Овакав концепт становања није ни апсолутно добар ни лош, већ је питање животног стила и личних навика. Оно што на папиру изгледа као идеал слободног живљења, у реалности може да постане извор буке, стреса и губитка интиме.

Због тога се може рећи да је највећа предност open space концепта, уједно и његова највећа мана: отвореност. Она даје осећај простора, али одузима границе које су многима ипак неопходне да би се у свом дому заиста осећали код куће.

Штедња на материјалу

Open space у становима заправо није настао као естетски тренд, већ као економско решење. После Другог светског рата, посебно у САД, архитекте су тражиле начин да се што више простора добије уз што мање зидова и материјала. Мање зидова значило је бржу и јефтинију градњу, али и већу флексибилност за различите типове породица. Тек касније је тај концепт почео да се продаје као „lifestyle”, а не као рационална одлука.

Отворени план се повезује са идејом друштвености, али су нека истраживања показала супротно: људи у потпуно отвореним просторима често комуницирају мање него у класично подељеним становима, а разлог је парадоксалан.

Када смо стално изложени другима, развијамо потребу да се повучемо у себе, стављамо слушалице, гледамо у телефон или лаптоп, како бисмо створили сопствену „психолошку преграду“.

У скандинавским земљама open space се савршено уклапа у филозофије hygge и lagom - идеју топлог, једноставног и функционалног дома у којем се породица окупља око заједничког простора.

Hygge (изговара се „ху-га“) је дански концепт који отелотворује топлину, удобност и заједништво. Подстиче стварање угодног окружења кроз једноставна задовољства, као што су меко осветљење, интимна окупљања и значајне везе са вољенима.

Лагом је шведски концепт који се преводи као „довољно таман” или „у равнотежи”. Фокусира се на умереност, одрживост и практичност, промовишуćи начин живота у којем се човек осеćа задовољним оним што има и избегава вишак. Оба концепта имају за циљ да побољшају благостање и створе хармоничан животни простор, али приступају удобности и равнотежи из различитих углова.

У јужним културама, где је кухиња традиционално одвојена и где се више пажње посвећује мирисима хране и приватности, open space се често доживљава као помало непрактичан и „превише изложен”.

Затварање простора

Занимљиво је да се open space често сматра симболом модерног, али су слични концепти постојали и много раније. У традиционалним кућама на селу, посебно на Балкану, централна просторија са огњиштем била је место где се јело, радило и спавало, практично све у једном простору. Разлика је у томе што је данашњи open space естетски „угланцан”, док је некада био чиста потреба.

Станови са open space распоредом често се лакше продају и брже изнајмљују, јер на фотографијама делују већи и луксузнији него што заиста јесу. Агенти за некретнине врло добро знају да отворени план „ради” на први утисак, чак и када у пракси није најфункционалнији.

Можда је најзанимљивији парадокс да иако је open space замишљен као простор без граница, савремени трендови у уређењу заправо се све више баве тиме како да се тај исти простор поново „разбије”. Теписи, расвета, различити нивои пода, полице као преграде, па чак и стаклени зидови, служе да створе илузију одвојених зона. Другим речима, људи инстинктивно покушавају да врате оно што су зидови некада природно давали: осећај структуре, реда и интиме, али без потпуног одрицања од отворености.