У чије име и за чије добро
Ако бисмо рад тројице великана посматрали као изградњу куће, Доситеј Обрадовић доноси план и поставља темељ, Вук Караџић гради чврсте зидове и кров (језик и национални идентитет), а Васа Пелагић тражи да се унутрашњост те куће уреди на потпуно једнак и праведан начин
У овим тешким временима, која делују као огромно беспуће, има ли народ Србије некоме да се окрене и нађе пут? Наравно да има. То су три горостаса српске историје и културе који, до данашњих дана, зраче драгоцену енергију и пружају јасне одговоре. Ми, као народ и држава, можемо да се сматрамо за срећнике када схватимо да су та три великана и данас и те како релевантна. А поврх свега, конкретни су и сигурни. У њих, без дилеме, можемо да се поуздамо као у носиоце онога што нам је данас потребно, а што нисмо у стању да изразимо, конкретизујемо, реализујемо. Та три човека су за овај народ увек била ту. И биће ту у далекој будућности. А они су Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и Васа Пелагић. Сигуран сам, после овог прегледа, многи ће моћи јасније да сагледају шта нам је чинити.
Доситеј Обрадовић (1739–1811) просветитељ је и „отац модерне српске културе”. Његов кључни допринос је у томе што је увео просвећени разум и народни језик у културу. Црквена култура у том времену доминира и користи се црквенословенским, а Доситеј започиње промоцију народног језика, и то у штокавском наречју. Тако просвету чини доступном широким народним масама. Његова филозофија је – рационализам, просветитељство, космополитизам. Верује у моћ образовања, критичког ума и моралног напретка појединца и нације. Он је практичан педагог. Први је министар просвете у Србији. Његов рад омогућава да се знање и идеје европског просветитељства пренесу и унесу у српски народ. Оснива Велику школу у Београду, претечу данашњег Београдског универзитета. Могло би се рећи – он је српски еквивалент Јохану Готфриду Хердеру, који, такође, ставља нагласак на народни језик и дух. Као педагог, носи нешто од онога што ради Јохан Хајнрих Песталоци. Дакле, потпуно у складу са европским временом и потребама народа.
Почетак, средина и крај
Вук Стефановић Караџић (1787–1864), револуционар језика и културе чији је кључни допринос, то добро знамо, стварање стандардног српског књижевног језика на принципу „један глас – једно слово”. Његова реформа је револуционарна и систематична. Уводи фонетски правопис, реформише ћирилицу, сакупља огромно благо народне књижевности (песме, пословице итд.). Његова филозофска позиција је – романтичарски национализам. Верује да је језик суштина нације, а народне песме и обичаји израз њеног генија. Његов рад је и политички јер, кроз стандардизацију језика, ојачава српски национални идентитет. Он има најдубљи и најтрајнији утицај на српску културу. Његов језички модел дефинише савремени српски језик и поставља темеље за каснију југословенску језичку стандардизацију. Без Вука, савремени српски језик не би постојао у овом облику. У европским оквирима подсећа на Јакоба Грима, који је филолог и сакупљач народног блага, и Људевита Гаја, који уводи језичке стандарде у хрватски језик.
Васа Пелагић (1838–1899) неуморни је социјални и политички револуционар, просветитељ, писац и народни лекар. Његов кључни допринос је капитално енциклопедијско дело „Народни учитељ”, које већ у првом издању, године 1879, достиже за то време невероватан тираж од 12.000 примерака. До данашњег дана оно је актуелан и непроцењив ослонац за свакога коме су потребни здравље, разум и снага. Пелагић је радикални просветитељ и уносилац социјалистичких идеја у Босну, али и шире. Док Доситеј и Вук раде на културним темељима, Пелагић иде даље, тражи друштвену и економску револуцију. Уз радикално просветитељство, његова филозофија је утопијски социјализам и анархизам. Фокус му је на правди, једнакости, образовању маса и рушењу наслеђеног друштвеног поретка, у првом реду царстава и црквене хијерархије. Његов утицај и ауторитет народног лекара и просветитеља у генерацијама Срба немерљив је и јединствен. У политици, његов утицај је инспиративан и револуционаран. У поређењу са Вуком и Доситејем, његово дело је мање институционално, али је, свакако, бесмртно. Васа Пелагић је „глас који виче у пустињи”, у окрутним условима османског и аустроугарског режима. Он утемељава традицију радикалне социјалне мисли у региону и до краја живота, који је дочекао у Пожаревачком затвору, за њу се бори. Пелагић је српско-босанска верзија Николаја Чернишевског или Фердинанда Ласала – социјалистички агитатор и просветитељ маса.
Путеви и дела ова три великана могу се сагледати и као почетак, средина и крај једног веома важног процеса. Доситеј установљава савремену српску културу увођењем народног језика и просветитељског ума. Вук је средишња тачка – систематизује и уноси револуцију у оно што Доситеј започиње. Он нацији дарива културу сећања и најмоћније оруђе – стандардизовани језик. Пелагић представља радикални исход просветитељске традиције јер даје одговор на питање: „Шта сад, када народ постане свестан себе и добије свој језик? Како да се организује друштво да буде праведно?” Он помера фокус са културе на социјалну правду. Утицај Доситеја и Вука, кроз језичку стандардизацију, директно и неспорно обликује српску, а потом и хрватску, црногорску и босанску културу. Они су кључни за формирање југословенске идеје на културном плану. Пелагићев политички утицај је најјачи у Босни и Херцеговини (где оснива школе и часописе) и међу радикалном омладином и социјалистичким круговима широм региона. Он је мост између српске просветитељске традиције и ширих регионалних социјалистичких и радничких покрета. Његов просветитељски утицај је трајан и, кроз „Народног учитеља”, присутан у сваком крају планете где се говори српски језик.
Заједничка нит је то што су сва тројица реформатори и побуњеници против устаљеног поретка свог времена, који је и црквено-средњовековни, и који, заснован на политичкој тиранији, некритички преузима стране обрасце. Сва тројица верују у ослобођење кроз образовање и знање. Ако бисмо њихов рад посматрали као изградњу куће, Доситеј Обрадовић доноси план и поставља темељ. Вук Караџић гради чврсте зидове и кров (језик и национални идентитет), а Васа Пелагић тражи да се унутрашњост те куће уреди на потпуно једнак и праведан начин, што изазива и љути оне који су се, на јуриш, већ сместили у ту кућу.
Постскриптум
За српску и регионалну културу, Вук Караџић има најдиректнији и неоспорив утицај, јер је његов језик данас наш свакодневни алат. Доситеј је неопходан претходник, без кога Вук не би могао тако успешно да делује. Пелагић пак представља важну, бунтовничку страну те традиције која утиче на политичку и социјалну мисао, подсећајући да просветитељски пројект није завршен само стварањем нације, већ захтева и стално питање: „У чије име и за чије добро?”
Као постскриптум, али и као назнака одговора, ево једног цитата из Пелагићевог „Народног учитеља”: „Нужно је да сваки научник и књижевник, да сваки наставник, новинар, а нарочито господа естетичари који говоре и пишу о важности естетике, велимо, нужно је и неопходно да сви ти умни радници укупно са телесним трудбеницима, озбиљски послују на том, да обавесте народе о томе, да је садашњи начин [црквеног] школовања и садашњи државни ред и поредак [тиранија] главни узрок скоро сваком боловању и малаксавању; свакој неправди и превари; свакој покварености и глупости, свакој омрази, крађи и буни; па због тога да је животна потреба да народ укине сав тај накарадни и кужни друштвени ред и поредак, па уместо њега да уреди и све његове односе друштвене, по науци нових људи и нове науке – социјализма, који ништа друго не тражи, него само то да се цело друштво уреди према захтевима науке о здрављу и науке о народном благостању.”
