Коцка на ободу Париза

У модерној, пословној четврти на ободу Париза, познатој као Дефанс, истиче се монументални споменик у облику тесеракта – шупље хиперкоцке једнаке ширине, висине и дубине, по 110 метара – који је свечано отворен јула 1989. године, на двестогодишњицу Француске револуције. Велика капија, Капија Дефанса, или једноставно Коцка, како је Парижани називају, повезана је такозваном историјском осом (линијом дужине око четири километра која се протеже преко целог Париза) са Лувром, Тргом Конкорд, Јелисејским пољима, Тријумфалном капијом и Авенијом Шарла де Гола. Ова титанска структура постала је четврти славолук Града светлости, уз две тријумфалне капије посвећене Наполеону: капију Карусел (подигнуту 1808. на истоименом тргу у близини Лувра, а завршену тек 1836), и капију Сен Дени из 17. века, саграђену по налогу краља Луја Четрнаестог.

Док њене три старије „посестриме” представљају симбол војних победа и моћи, Велика капија је замишљена као споменик човечанству и хуманитарним идеалима. На иницијативу тадашњег француског председника Франсоа Митерана, социјалисте и левичара, 1982. расписан је међународни конкурс за дизајнерско решење, на којем је победио мало познати (чак и у сопственој земљи) 53-годишњи дански архитекта Јохан Ото фон Шпрекелсен, са идејом о „Тријумфалној капији 20. века”. Изградња је почела 1985. и довршена је за четири године, а коштала је око 2,7 милијарди франака. Још око 200 милиона евра Француска је уложила у радове од 2014. до 2017. на санацији и обнови овог споменичког здања, које је једно време коришћено за владине и пословне канцеларије, а делом и као галеријски простор, али се од тога одустало пре свега због енергетске неефикасности и неких других практичних разлога.

Сам градитељ и прича о Коцки су пали у вишедеценијски заборав све док их из сенке прошлости на светло дана, боље речено: великог екрана, није извукао француски редитељ, сценариста и продуцент Стефан Демустје у дугометражном играном филму Велика капија, приказаном 5. фебруара на првом Београд филм фестивалу.

Каквом сте идејом били вођени кад сте одлучили да снимите овај филм?

Иако је Велика капија, уз Ајфелов торањ и стаклену пирамиду испред музеја Лувр, један од симбола модерног Париза, заправо се мало зна о њеном творцу Оту фон Шпрекелсену, осим да је у једном тренутку дигао руке од целог пројекта и све препустио француском колеги, архитекти Полу Андруу, који је са данским инжењером Ериком Рајцелом посао привео крају. Пре неколико година ми је до руку дошла стручна књига где сам пронашао више детаља о изградњи Коцке, али ме је највише привукла прича о самом Оту, који се повукао из, како је сам рекао, најзначајнијег подухвата у каријери, услед чега се убрзо разболео и умро (1987), не дочекавши да види своје животно дело довршено. Заинтересовао ме тај процес: како се нека идеја претаче у стварност и на који начин политика и естетика утичу на један овако значајан архитектонски пројекат. Поставио сам себи питање да ли прихватити реалност и прилагодити се променама које се дешавају у процесу настанка самог дела значи одустати од визије или, напротив, то показује снагу и решеност да се она оствари.

У „Великој капији” сте веома критички приказали друштвене околности у којима је овај споменик настајао, како се према њему односила левичарска, а како касније изабрана десничарска влада, и покушаје усаглашавања „идеја и стварности” три главна актера у лику визионара и занесењака Ота фон Шпрекелсена, прагматичног и практичног Пола Андруа и представника државне администрације Жан-Луја Субилиона, који се рвао са прописима, роковима, буџетом... Према којем од њих сте имали највише разумевања и личних симпатија?

Према Андруу! Захваљујући њему је идеја на крају преточена у стварност. Он је био реалан, прилагодљив, наравно и стручан. Схватио је која су све ограничења и препреке, техничке и процедуралне, како их савладати, какве компромисе учинити – на шта Шпрекелсен није био спреман, тврдоглаво се држећи своје визије. Андру је, рецимо, предложио да се дивне мермерне плоче из Карере, којима ће Коцка бити обложена, третирају заштитним средством, а Ото није пристао (Митеран га подржао), што је била лоша одлука. Временске неприлике и загађење ваздуха оштетили су мермерну облогу која је постала небезбедна и после мање од три деценије морала је бити замењена.

Да ли сте и као редитељ ближи Полу него Оту?

Никад себе нисам видео као тиранског редитеља који се држи своје „свете идеје”, чисте и недодирљиве, па сам у том смислу више као Пол, који је проналазио везу са стварношћу. Док снимам, увек сам спреман да саслушам и туђе предлоге, идеје постају боље и богатије кад о њима разговарамо.

Сматрате ли да је оваква прагматичност неизбежна у политици? И тиме се бавите у „Великој капији” у тренутку кад Митеран више нема подршку нове владе да улаже јавне паре у овај пројекат...

Хтео сам, пре свега, да прикажем сложеност тог тренутка кад десница долази на власт. Њихов је став разумљив, осиромашена држава више не може да плаћа подухват којем се не види крај. Али, као и већини политичара, недостаје им визија, а она не мора нужно бити неспојива са прагматизмом. Митеран је имао визију.

Пре него што сте постали редитељ, студирали сте политичке науке. Колико је то утицало на редитељски приступ?

Сматрам да је прављење филмова одлука зрелих особа, и оно што смо дотле у животу научили и доживели, користимо у том процесу. Све што сам раније радио – студирао, озбиљно се бавио спортом (тенисом), стицао разна професионална искуства – учинило ме је довољно зрелим да кажем себи: сад имам потребни сензибилитет да остварим једно филмско дело. Политика је тек део те укупне оспособљености да будем аутор, не само „Велике капије” него и мојих других радова. Свако уметничко дело је и политичко, с обзиром на то да преиспитује друштво, у овом случају нешто експлицитније јер је таква тема у вези са одређеним политичким тренутком.

Који су били највећи изазови на снимању?

Први – да пренесемо дух епохе, осамдесете године прошлог века; други – да веродостојно прикажемо саму изградњу Велике капије; и трећи – да савладамо неочекивано лоше метеоролошке услове који су нас пратили: готово све време снимања је падала киша. За све остало смо се добро припремили, али на ово нисмо могли да утичемо. А већ смо имали уговорене термине кад имамо дозволу да снимамо у Лувру, у Версају, на Јелисејским пољима... И то није могло да се мења. Морали смо да се снађемо. Рецимо, направили смо на терену макету да бисмо представили како је грађевина настајала, али је ужасно пљуштало (то страшно невреме је чак убележено у аналима Париза под неким женским именом), па је запретила опасност да се она уруши. У једној сцени кад Ото посећује градилиште, у својим финим ципелама, било је толико блата да се једва кретао и то је заправо допринело аутентичности. Једино смо имали среће приликом снимања на Јелисејским пољима, са Тријумфалном капијом у позадини. Имали смо само три сата на располагању, било је апсолутно важно да нас послужи лепо време... И ту нас је, најзад, Бог погледао!

Како сте успели да оживите те сцене настајања грађевине?

Осим макете, користили смо специјалне ефекте, укомпоновали архивске снимке и фотографије.

Постављање Ајфелове куле 1889. и, век касније, стаклене пирамиде испред Лувра било је у то време пропраћено бурним негодовањем дела француске (па и светске) јавности који је сматрао да такве грађевине наружују изглед Париза. Да ли је сличних скандала било и поводом Велике капије?

Није, јер се она налази у новом, модерном делу града, далеко од историјског центра. Лично сматрам да је Париз, као и друге метрополе, жива структура која се стално мења, и у реду је да се елементи модерног постепено уводе у затечено архитектонско наслеђе све док се оно чува и негује.

У некима од пет кратких и исто толико дугометражних играних филмова које сте снимили као глумце сте ангажовали чланове своје породице. Како је било радити са њима?

Мој први целовечерњи играни филм, „Утабана земља” (из 2014), био је промашај: усред снимања сам потпуно изгубио инспирацију и креативност. Разочаран, да не бих сасвим одустао од каријере редитеља и сценаристе, а ипак сачувао ауторску слободу, посветио сам се прављењу кратких филмова. У једном од њих, „Allons enfants” из 2018, главни јунаци су моји близанци, син Пол и кћи Клео, тада су имали три и по године. Главна потешкоћа, али и задовољство, било је што нисам могао да се држим неког чврстог сценарија и унапред написаних дијалога, већ је све ишло спонтано, морао сам да будем инвентиван и прилагодљив, да пратим како се ситуација развија.

У мом другом целовечерњем играном филму, награђиваној „Девојци с наруквицом” из 2019, једну од улога игра најмлађа од моје три сестре, Анаис, која је позната глумица, и технички спретна и веома интуитивна, што је реткост. Лепо је радити са члановима породице, њих добро познајем, знам шта могу од њих да очекујем, до које границе, и какво наличје да покажем, док код професионалних глумаца то уме да изненади. Иначе, за мале, споредне улоге у филмовима радије бирам натуршчике из окружења, према особинама које тражим, него професионалне глумце. У филму на ком сад радим играју моја жена и кћи. Тема је савремена, све се дешава у једном кампу у року од 24 сата, главни ликови су млади од 16 до 18 година, а у средишту приче је – леш.

Све три сестре Демустје су се истакле у својој струци: Анаис је славна глумица, Жана кооснивач продукцијске компаније „Année Zéro”, а Камиј дизајнерка накита. Какав је то осећај бити њихов једини брат?

Сјајан! Веома сам срећан што имам три млађе сестре. Често са њима сарађујем. Парадоксално, али управо је најмлађа Анаис, између нас је разлика од 10 година, прва од нас ушла у филмске воде, она ме је „увукла” у кинематографију.