Дигнитет професије није тренд, већ лични избор

Када се током бомбардовања деведесетих година прошлог века попела на 22. спрат „Београђанке“ и стала пред камере Студија Б, Ирена Јовановић није могла да слути да ће телевизија постати њен животни позив. Данас, после 27 година рада на јавној сцени, и даље говори истим жаром - о одговорности, интегритету и љубави према занату који се стално мења.

„Са ове дистанце закључујем да је посао бирао мене“, каже водитељка ТВ Танјуг и К1.

Од Студија Б до нових изазова

Уредници су у њој препознали нешто што ни сама није одмах видела. Легендарни Ђока Вјештица, главни уредник Драган Којадиновић и бројне колеге - били су први који су је „видели“ као телевизијско лице.

„То су била узбудљива времена. Студио Б је био аксиом београдске истине - телевизија непосредног обраћања, градска и грађанска. Људи су живели са Студиом Б. Та енергија се не заборавља.“

Након тог периода следи ТВ Пинк, а потом ново поглавље - ТВ Танјуг и К1. Данас је гледамо у „Уранку“ и „Сфери“, форматима који траже рано буђење, прецизну драматургију и константну припрему.

„Још увек се радујем послу. Лакоћа коју гледаоци виде долази из искуства, али иза ње стоје дисциплина, припрема и велика одговорност. Успех једноставно воли припрему.“

Промене као нужност

Новинарство се променило - и то не увек набоље.

„Разочаравала сам се много пута, али увек као увод у нешто боље. Нелагода је први знак да вас нешто гуши и треба јој веровати.“

Преласци у нове редакције нису били бекство, већ развој.

„Ако се не развијате паралелно, улазите у стагнацију. А стагнација је у медијима увек назадовање.“

Танјуг ју је, каже, подсетио на стару „заразу“ послом - ону искрену радну еуфорију која покреће.

„Промене ретко долазе из потпуног задовољства. Чешће из потребе да дате више, чак и када то нико од вас не тражи.“

Дигнитет као одлука

Као неко ко је три деценије у медијима, Ирена Јовановић нема илузије о стању на медијској сцени.

„Нема луксуза опуштања. Увек морате бити у приправности да браните сопствени дигнитет и достојанство професије. То није ствар тренда, већ личног избора.“

Компромиси?

„Компромис је често пут ка дебаклу - не само у послу, већ и у животу. Волим јасан договор. Све друго временом дође на наплату.“

Иако јој се данашња медијска слика не допада, од стандарда не одустаје.

„Изазов да сачувам професију раван је изазову да увек бирам себе, уместо да глумим успех.“

Најлепша улога - Ноне

Иза професионалне чврстине стоји и једна нова, нежнија животна улога. Ирена је постала бака.

„‘Није то бака, то је Ноне’, каже мој Јакша. А недавно нам је стигао и Вукша. Та улога ми је прелепа - забавна, пуна анегдота из паркова и са мора.“

Слобода данас, каже, изгледа другачије него пре двадесет година.

„Трудим се да ‘крадем’ мале тренутке за себе - тишину, море, разговоре без журбе. Можда би сви требало мало да успоримо.“

Осмех као одлука

Ирену Јовановић и даље радују људи, искреност и знање. Брине је површност и лако одрицање од вредности. Весели је радозналост, а растужује када се суштина брзо заборавља.

А осмех? Он је и даље ту - и на екрану и иза камера.

„Не носим га као украс, већ као одлуку.“